Vesna Kapor: Ovo je vrijeme borbe za čovjekovu dušu

Vesna Kapor, književnica i dobitnica nagrade “Meša Selimović”, za “Glas Srpske”: Ovo je vrijeme borbe za čovjekovu dušu
Ovo je velika nagrada i veliki žiri u kojem su ljudi u vezi sa književnošću u širokom dijapazonu: profesori univerziteta, bibliotekari, urednici tribina, novinari i kritičari. To je utemeljena nagrada i veliko priznanje.

• Rekla je ovo u razgovoru za “Glas Srpske” književnica Vesna Kapor, dobitnica nagrade “Meša Selimović” za djelo “Nebo, tako duboko”, govoreći o ovom velikom priznanju i značaju koje ima za nju.
• Sam Meša je u intervjuima naglašavao da je važno da ono što se napiše ljudi osete i razumeju i kroz ovu nagradu to se i potvrđuje, ta veza sa širokim čitalačkim krugom. Ovo je jedna od nagrada preko koje se vidi da zanimanje za književnost nije zamrlo i da naš svet voli knjigu. Nažalost, druga stvar, i naličje sveta u kojem živimo, jeste medijska eksploatisanost drugih tema i pojava, tako da se priča u vezi sa književnošću zatalasa u trenutku proglašenja nagrada, a potom nastane tajac – dodaje ona.

GLAS: Koliko povezujete takvo priznanje koje nosi ime Meše Selimovića sa Vašim radom i književnim usmjerenjem?

KAPOR: Moja vezanost za Mešu je duboka, i lična, stoga je ova nagrada zaista za mene veliko priznanje. Meša je zabeležio da emocija može da postane istina koja traje – stremi univerzalnom i večnom i u tom krugu emotivnog, u krugu večitog propitivanja nesreće čovekove, ličnog stradanja, moji junaci slede kob njegovih junaka. Meša je bio jedan od prvih pisaca preko koga sam saznavala život, kroz čije redove sam pronalazila potvrdu složenosti ljudskog bića, njegovo mesto u sistemu, uzroke i posledice njegovih postupaka. Književnost je bila, u to vreme, svetlo traženja i razumevanja, mesto otkrivanja nesavršenosti sveta i svakog sistema. Kroz njegove knjige, kao i kroz knjige drugih velikih pisaca, razumevali smo da je svako vreme za nekog dobro, a za nekog rđavo, ali i da je čovekova potreba da živi i da se buni protiv takvog poretka neumitna.

GLAS: “Nebo, tako duboko” je ispovjedna proza, prepuna emocija, bola, tuge. Koliko je piscu teško ili lako da se u pisanju ogoli, i da bez zadrške podijeli sve emocije, kakve god bile?

KAPOR: To pitanje je pratilo i Mešu, njegov opus i život, uopšte, jer bavljenje književnošću svodi se, uvek, na pitanje ličnog doživljaja i života na dubljoj i antropološkoj i kosmičkoj ravni. On je, posle lične nesreće – gubitka brata, stradalog nepravedno i u čudnim okolnostima, tragao za izrazom, formom, načinom kako da iskaže tu nesreću i košmar; po sopstvenom svedočenju, piše i briše i tu nam otkriva kako se sudarao i sa jezikom i kako mu je vukovski jezik bio tvrd i nedovoljan da se iznesu nijansirana emotivna stanja. Čovek kad se suoči sa nesrećom, sa bolom tragičkih razmera, ulazi u emotivni kovitlac, i ne zna kakav će izaći iz tog sudara. Ne zna šta će pronaći u sebi i drugima, sigurno je samo jedno: sve to, izmeniće ga. U sudaru sa svetom, sa gubitkom, i kad nije njegov lični, pisac ne može da zažmuri. Ova priča je o tome. Ona je živi bol, ali otkriva i ogoljava naše vreme, naročito u velikim gradovima gde takozvana individuacija zamenjuje iskonsku čovekovu potrebu za drugim čovekom. Ovo je vreme borbe za čovekovu dušu.

GLAS: A pisati o tome i na takav način je teško.

KAPOR: Teško je, ali neophodno. Život nije samo zabava i ne mogu se zatvoriti oči pred životima drugih. Suočena s bolom bližnjih, zaronila sam, pisala i plakala. Da sam bila racionalna, stišala se, i čekala da prođe vreme da bih se vratila događaju i priči, to ne bi bila ova knjiga. Bio bi to neki drugi izraz, forma i emocija. Ovo je jedan krik, tužbalica, spomen-priča o bolu, kako kaže moj urednik i prijatelj Dragan Lakićević i dopire do ljudi, a to je suština umetnosti, da dotakne druge. Nije suština u savršenoj zadatoj formi, već u onome što se otima, onome izvan definicija. Ovo je živa povest, bez kalkulacija, ali i fikcija kroz koju se pokazuje da lično, iskazano kroz umetnost biva univerzalno.

GLAS: Kako drevni plač i drevna tuga žive u modernom djelu?

KAPOR: Pokazalo se da je to zrno drevnosti u svima prisutno, da je to mera suštine koja određuje čoveka. Čovekov najdublji osećaj jeste arhetipski i on, slava Bogu, bez obzira na sve tehnološke revolucije, opstaje. To se svaki put, iznova, pokaže baš kroz umetnost. I ova knjiga odraz je tog drevnog u novom svetu. To svedoče poruke koje dobijam od čitalaca. Čovek je, oduvek, i još začuđen, uplašen i mali pred gubitkom. Književnost je tu da ga sačuva od potpunog otuđenja, od samoživosti, da probudi saosećanje, pokrene na bliskost. Kroz ono što je rečeno i možda kroz tišinu nerečenog. Misao je štura, kaže Meša, a emocija je kao linija na dlanu.

GLAS: Može li umjetnik da stvori dobro djelo ukoliko u potpunosti ne pusti svoje “ja” da prevlada i ispolji se u najboljem obliku?

KAPOR: To je takođe jedno od aktuelnih pitanja umetnosti i tu ima više teorijskih i kritičkih stavova. Svaki stvaralac ima svoj izraz, duboko zabeležen u biću. Neki osvešćuju taj deo bića, rade na modifikovanju izraza i forme, neki stvaraju prateći glas iznutra, ne misleći ni na kakve teorije. Neki teže da usavrše formalno delo, nekima je važno da baš kroz nesavršenost iznesu poruku. Svi se trude da to što čine, iz njihovog ugla, bude najbolje što mogu da daju. Ima onih koji prate kretanja u društvu, osluškuju zadate paradigme pa pišu tako da zadovolje, recimo, neki ideološki/aktivistički kod, što je trenutno aktuelno. Ipak, istinski umetnici rade prema svom dubokom najboljem ja, kako rekoste, i kroz sebe iznose i svoje vreme i teme. Meša je govorio o tome kako je važno da se proživi ono o čemu se piše, ali da ne treba identifikovati delo i pisca. Uostalom, Andrej Beli u eseju o smislu umetnosti kaže da se pitanje šta je to umetnost istovremeno čini i najlakšim i najtežim pitanjem na svetu.

GLAS: Da li biste rekli da je pisanje jedna vrsta slobode?

KAPOR: Svakako. Pre svega to je Božji dar, a samim tim to je sloboda da činite neverovatne stvari. Pisac uvek ima utočište, način da iskaže kroz sebe mnogo toga. Kroz knjige, zaustavlja se vreme, vara prolaznost, dotiče onovremeno, jer nema puta do reči ako se ne prođe kroz magnovenje u kome ste potpuno izvan ovog sveta pa čak i kad se pišu potpuno realistične priče. Svaka priča mora imati trenutak magijskog. Pisanje oslobađa čoveka od robovanja bilo čemu. Mogućnost da rečima dopirete izvan vremena daje potpuni osećaj slobode. No, književnost je deo društvenog sistema, a kroz istoriju, sistemi su se na razne načine obračunavali sa piscima. I nijedno vreme niti sistem nije imuno na to. Pisac – to je čovek kontrasta, čovek čije načelo jeste sloboda, ali njegov život, uvek, u okviru društva omeđen je i prožet mnogim pritiscima.

GLAS: Da li je književna hiperprodukcija dobra ili loša?

KAPOR: Književnost se u novom veku tretira kao potrošna roba sa kratkim rokom trajanja. I pisci koji imaju izuzetna dela, ostvareni i moćni u izrazu, pod pritiskom su nepisane zapovesti: knjiga godišnje. Što se više proizvodi to je i rok važnosti kraći. Knjige padaju u zaborav, jer svaka sledeća mora da ima slogan najbolje do sada i slične marketinške floskule. Čitaoci su, čini se, prozreli tu manipulaciju pa su oprezniji, što, opet, proizvođače književnosti ne brine, oni rade punom parom. Književnost je, kao i čovek, talac ovog veka ubrzanja. Pisac je polazište književnosti, književne industrije i kritičkog izučavanja, ali, tržišnom i sistemskom manipulacijom, pretvara se u niščeg, i to preti suštini književnosti.

GLAS: Koliko stanje u svijetu oblikuje umjetnost u ovom trenutku?

KAPOR: Zahvaljujući medijima pojedinac ima osećaj da direktno učestvuje u svakom događaju na planeti i da ga se sve lično duboko tiče. Nažalost, manipulacije ljudskom svešću poprimaju nemerljive razmere. Sve se svodi na histeriju preko koje se raslabljuje i um i volja. Ljudi su zakačeni, neprestano, na neku spravu, TV, računar, pametni telefon. Od čoveka se ne traži ni mišljenje ni svest, njemu se sad pruža sve to, kao gotov proizvod. Teško je ostati priseban i stvarati u takvim uslovima. Umetnost uvek ima istu vertikalu, od Gilgameša, koji je tragao za travom besmrtnosti, Jova, koji je parničio sa Bogom, preko Tolstoja, koji kao zastavu, na kraju knjige “Rat i mir”, širi dečju pelenu. Naš Crnjanski, Andrić, Laza Kostić, Meša… koji prevazilaze vreme, i večno svetle, ne zbog toga što su se udvarali bilo kome, već zbog zrna drevnosti-večnosti koje su umeli da uhvate kroz reči. Ako se zaluta na tom putu, onda to nije književnost. Govorim to jer književnost biva, često, angažovana, u službi ideologija i često se idući za tim izgubi suština. Književnost mora da se spušta u dubine, u mrak i da nas uznosi u svetlost. Ona nije zabava, nego katarza. Pisci pišu iz svog vremena, čak i kad teme i junaci nisu iz tog perioda. Vreme je burno, i strašno, ali, da li je na svetu bilo tog idealnog perioda o kojem se sanja i koji je čežnja i utopija čovekova? Ne težim aktuelnim temama niti trendovima. Izazov mi je stvaranje književnih junaka i fikcije kroz preoblikovanje stvarnosti i života običnih ljudi, sučeljavanje prošlog i sadašnjeg trenutka, unutrašnji čovekov svet, metafizika bića.

Čitanje
GLAS: Šta trenutno čitate i da li biste mogli s našim čitaocima da podijelite koju preporuku?

KAPOR: Čitanje je otpor ludilu i beznađu, totalitarnoj histeriji. Čitam iznova Dostojevskog, Čehova, Bunjina, čitam Zahara Prilepina – to je moj lični otpor svetu koji gubi razum. Selimović je rekao da je pisac koji ga je promenio bio Dostojevski. U tom smislu mogu reći da je ruska literatura, koliko i srpska, moj književni zavičaj.

Glas Srpske/Milanka Mitrić