Tako je govorio Borislav Pekić

Tako je govorio Borislav Pekić: O dijalogu, naciji i demokratiji

Danas se navršava 91 godina od rođenja Borislava Pekića. Tim povodom pročitajte dva Pekićeva teksta koja objavljujemo, i pogledajte još jednom Oko Magazin Dragane Ignjić posvećen ovom piscu

Poziv na dijalog
“Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja, čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo.”
Nekad smo pozivali na igru, danas zovemo na dijalog. Živimo u zlatnom dobu dijaloga.

Sinovi se suprotstavljaju Očevima, Očevi jedni drugima. Zaraćeni izmenjuju bombe, ali i reči. Lekari diskutuju sa Ludacima, Ludaci sami sa sobom. Dželati se ispovedaju Žrtvama, Žrtve svojim Dželatima. Živi se prepiru sa Mrtvima. Vlade i njihovi narodi nalaze se u stanju permanentnog dijaloga. Dijalog se vodi između marksista i katolika, misionara i ljudoždera, sudija i krivaca, učitelja i učenika, umetnika i kritičara, proizvođača i potrošača. Između polova, naroda, rasa, vera, doktrina i ideja, takođe. U toku su privredni, naučni, vojni, ekumenski, raketni dijalozi. Dvostrani, trostrani, višestrani, čak i jednostrani. Na vrhu, kao i na dnu. Oko četvrtastih stolova, oko okruglih stolova, i bez stolova. Množe se diplomatski pregovori, načelni dogovori, javni izgovori, tajni ugovori, aktuelni razgovori i ulični nagovori. Krilatica veka je:

Hleba, igara i dijaloga!

a njegovo osnovno načelo:

Neka svet propadne, samo da se razgovori nastave!

Pa šta je, najzad, taj dijalog, bez kojeg više ne možemo ni na molitvi? (Mi se, naime, i ne molimo više, mi sa Bogom razgovaramo.)

Dijalog je razmena reči, tačnije – izmena rečima iskazanog mišljenja, čiji je krajnji cilj da to mišljenje ni po koju cenu ne izmenimo.

Otuda smo pre spremni da slušamo kako dvojica neupućenih razmenjuju svoja mišljenja nego kako ga jedan upućeni saopštava. Otuda, ako se dvojica, nekim čudom, slože, ne verujemo ni jednom ni drugom. Otuda smo tako strasno privrženi dijalogu. Znamo, naime, da on neće nauditi našem mišljenju.

Upamtite, to što oni dele – vaše je mišljenje! Oni vas potkradaju, eksploatišu, identitet vam rasturaju! Oni vam oduzimaju vaše jedino dobro – vaše nezavisno mišljenje! Zato se nikada nemojte složiti sa onima koji se sa vama slažu. Smesta promenite stav, i gledajte da pritom zauzmete neki sasvim suprotan. Tako ćete sačuvati nezavisnost duha. Sve ostalo je opsena.

Slažem se – to je najnečasnija, najbednija misao koju možete da izgovorite. Ona svedoči da ste izgubili svako samopoštovanje. Zato se nikada, nigde, ni sa kim i ni sa čim nemojte složiti. Ne nasedajte argumentima, ne dajte se razlozima, ne verujte očiglednostima, prezrite aksiome – oni su tu da vas ponize. Budite uzvišeno postojani kao onaj velikan duhovne nezavisnosti Gaspar d’Estek, filosof i polihistor, koji je, potopljen u vrelo ulje, pobedonosno izjavio: ,,Ne gori, dakle i ne peče!” – a zatim umro.

Nikada nikome i ni za šta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života. Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi. Nemojte se saglasiti čak ni ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite. A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost. Ne, vi ćete im reći da ste budala, dopustićete da se oko toga razvije dijalog, a vi ćete, ako mene poslušate, razume se, otići tamo gde ćete na miru moći da slušate jednog čoveka koji će vam o jednoj temi govoriti na jedino mogući način. Treba li da kažem da ćete, najverovatnije, taj čovek biti vi. Želim vam uspeh, i neka vas, pritom, ohrabruje izvesnost da je najbolje Dijaloge sastavljao Platon.

Jež, januar 1969.

Nacija i demokratija,
a ne nacija ili demokratija
“Svako ko danas propoveda slobodu, a istovremeno je uskraćuje, čini veći građanski zločin od onoga ko slobodu u načelu odbacuje, poriče na rečima, a potom je i delom ne dopušta.”
U političkom i građanskom smislu, pravo na izražavanje mišljenja ništavno je (uprkos svim žrtvama koje se za njega podnose i moraju podnositi) ako ne podrazumeva i pravo da se ta mišljenja slobodno udružuju, na osnovu svojih programa, a u okviru civilizovanih zakona, u borbi za njihovu primenu. U krajnjoj liniji – za vlast koja će tu primenu garantovati. Bez političke slobode nema ni građanske, ni nacionalne. Politička je sloboda temelj svim ostalim. Građanska je trezven povraćaj dela prava ustupljenog zajednici. Nacionalna sloboda je, pre svega, istorijska kategorija. I danas se ne može posedovati ni celishodno koristiti ako ne postoji politička koja će je građanski kanalisati u najpodnošljiviji oblik samouređenja.

Ovaj recipročan i prožimajući odnos određuje i najracionalnije shvatanje nacije i demokratije u povesti, ako ne uvek, danas svakako.

Svako ko danas propoveda slobodu, a istovremeno je uskraćuje, čini veći građanski zločin od onoga ko slobodu u načelu odbacuje, poriče na rečima, a potom je i delom ne dopušta. Od drugog se ništa ne dobija, ali ništa i ne očekuje. Građanin, pre nego što se pobuni, zna gde mu je mesto, te strada samo ako se pobuni. U zemlji prvog strada i kad se ne buni nego naseda lažno proklamovanoj slobodi. Podmukla politika cvetanja hiljadu cvetova uništila je više ljudi od otvorenog, nelicemernog, „poštenog” komunističkog terora. Jer, ako cvetovi cvetaju samo da bi se pokidali, a ne da nam mirišu i vidik ukrašavaju, čemu uopšte njihovo cvetanje?

Sloboda se, konsekventno, ne može uskraćivati ni u ime nacionalnih interesa, jer je upravo ta sloboda vrhovni nacionalni interes, bez kojeg su i ostali ništavni. Nema nikakvog spora da su u nacionalsocijalističkom projektu budućnosti germanski rasni i nacionalni interesi bili conditio sine qua non poretka, i u svemu dominantni, jednako kao što je i povesno i aktuelno jasno da su oni neuporedivo bolje zastupljeni i promovisani danas u zapadnonemačkoj demokratiji i zajedno s demokratijom nego što su bili bez i protiv nje.

Pri tome Demokratija ne sme imati ispred sebe prideve, pogotovu one koji joj protivureče.

Ne postoji socijalistička demokratija, mada može delovati; može ona koja ima socijalne i ona što ima liberalne akcente, pretežno jedne ili druge, ali uvek i jedne i druge. Ne postoji ni nacionalna demokratija, jer sam termin znači, ili može značiti, njenu arbitražnu ograničenost na pripadnike jedne nacije, a ne sve građane zemlje.

Ne postoji ekonomska demokratija, a da ne podrazumeva političku i nacionalnu. Ekonomska demokratija je uvek izraz i političke ili je nema. Kao što je nije bilo u Trećem rajhu, SSSR-u ili kod nas u isto vreme kad je izostala politička.

Ne postoji čak ni građanska demokratija jer je to pleonazam. Ako građanska i za građane nije, nije nikakva. Mogla je, kao u staroj Atini, postojati za neke ljude, a za neke ne, ali je za sve građane morala važiti podjednako.

Možda je, dakle, moguća delimična ili polovična demokratija, kakva je bila atinska, ali je ona onda samo nedovršena i nesavršena. Pridev je ne sputava nego je na dalji razvitak tera. Pridev otkriva njene mane, a ne otkriva njene vrline.

Stoga, kao demokrati, nikad ne dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Jer za demokratiju je nacija njena nužna stvarnost, za naciju demokratija njen izabrani cilj.

Demokratija i Nacija – DA!
Demokratija ili Nacija – NE!

RTS/OKO