Pola veka albuma “Led Zeppelin IV”
1971. godine izdat je album “Led Zeppelin IV” grupe Led Zeppelin. Album je zvanično objavljen bez imena, ali je poznat pod tim nazivom iz razloga što je bio četvrti po redu, a prva tri su nazivana rednim brojevima, odnosno I, II i III. Osim pod rednim brojem IV, poznat je i kao “Četiri simbola”(eng. “Four Symbols”), “Četvrti album” (eng. “The Fourth Album”) ili “ZoSo” (kako se čita Jimmy Page-ov(gitarista sastava) simbol).
Glavni deo materijala za ovaj album je snimljen u periodu od decembra 1970. do januara 1971. godine. Izdanje otvara numera “Black Dog”, jedna od najobrađivanijih pesama benda, uz naravno “Whole Lotta Love” ili “Kashmir”. Dobila je ime po psu koji se tokom snimanja benda motao oko Headley Grange-a, kuće(može se nazvati kućom) sa veoma zanimljivim reverbom koji su članovi benda iskoristili za snimanje albuma. Riff su napisali Page i Jones, dok je na vokalne deonice uticala grupa Fleetwood Mac i njihova dve godine ranije objavljena pesma “Oh Well”.
John Paul Jones je na celom izdanju pažljivo ispratio svaku notu svirajući na nekoliko instrumenata, ponajviše klavijaturi i basu gitari. Ipak, njegov najprimećeniji, da ne kažem možda najočigledniji doprinos ovom albumu je svakako u ovoj numeri gde je prvobitna ideja za prepoznatljivi “obrnuti riff” pala upravo njemu na pamet. Pevač Robert Plant je napisao tekst, a kasnije je i otpevao iz samo dva pokušaja, što je moramo priznati prilično fascinantno. Gitarska solaža na kraju je snimljena direktno u softver, bez korišćenja bilo kakvih pojačala.
Iako nisu bili ljubitelji “poseta” drugih muzičara, odnosno toga da drugi muzičari gostuju na njihovim izdanjima na ovom su napravili mali izuzetak, te je u klavijaturista grupe Rolling Stones Ian Steward odsvirao svoj deo u pesmi “Rock’n’Roll”. Svoje umeće je u njoj ponajviše pokazao bubnjar John Bonham, kom je intro pao na pamet kada su svirali pesmu Little Richarda “Keep A Knockin”. “It’s Been a Long Time” kako joj je glasio prvobitni i radni naziv je postala jedna od omiljenih na koncertima, a u SAD je objavljena i kao promotivni singl, sa stereo i mono miksevima sa obe strane. Ovde se moram nadovezati da i ova pesma definitivno spada u onu gore nabrojanu grupu “najobrađivanijih pesama Led Zeppelin-a”.
“The Battle of Evermore” napisao je Page na mandolini, koju je jednom prilikom poznimio od Jonesa. Plant je inspiraciju za tekst dobio iz knjige o ratovima škotske za nezavisnost, a numera je još jedna od onih na kojoj su imali gosta – Sandy Denny iz Fairport Convention-a na vokalu. Originalni vokal Zeppelin-a je igrao ulogu pripovedača, opisujući događaje, dok je Denny pevala deo koji je bio predstavnik ljudi. Osim fantastičnih numera imamo i fantastičan redosled pesama, koje se smenjuju bez ikakve potrebe za naprezanjem ušiju što se najbolje primećuje kod ove dve pesme.
E sada… Kako započeti ovo a objasniti koliko je sledeća pesma zaista velika. Verovatno spada u top 10 ikada, a verovatno je i jedna od prvih stranih rock pesama koju je većina vas čula. Ili je možda samo najbolje da prokinem, i napišem – “Stairway to Heaven” – pa će vam sve biti jasno. Osmominutna kultna pesma, himna sedamdesetih, himna Zeppelin-a, rock’n’rolla i ovog albuma. Jedna od najvećih pesama ikada, muzički, lirički, i na svaki drugi način jedna od najgenijalnijih ikada. Najveći doprinos u pisanju je imao Page, u čemu mu je kako kaže za odabir akordacije pomogla atmosfera u Headley Grangeu, a tekst je napisao Plant – o ženi koja uzima sve što poželi ali ne daje ništa, odnosno o tzv. energetskoj i materijalnoj pijavici. Čitava grupa je radila na izradi aranžmana, a Page je svirao gitarski solo koristeći Fender Telecaster koji je dobio od Jeff Becka(bio mu je glavna gitara na prvom albumu grupe i ranijim nastupima uživo).
Veoma zanimljiva je i njegova izjava u kojoj je rekao da je snimio samo tri različita snimka soloa i onda odabrao najbolji za pesmu. Ona je mega-brzo postala najslušanija stvar na radio-stanicama u SAD, iako nikad nije izdata kao singl nasuprot nagovaranju izdavačke kuće. Četrdeset i pet godina nakon objavljivanja, 2016. godine, Plant i Page su se suočili sa suđenjem u Los Anđelesu, na kom je razmatrano da li je “Stairway” plagijat ili ne, po tužbi advokata pokojnog gitariste grupe Spirit, Randy Califorije. Sud je tada odbacio optužbe, kao i na nedavno ponovljenom ročištu, te je pesma ostala i dalje isključivo nasleđe Led Zepelin-a. Ipak, “ukrali” su nešto – ime. Naime, nisu prvi koji su se setili da nazovu svoju pesmu “Stairway to Heaven”, već je to bio Neil Sedaka.
Svoju opsesiju Tolkinom, Robert Plant je nakon “The Battle of Evermore” pokazao i u verovatno najmanje proslavljenoj pesmi izdanja(uz sledeću)- “Misty Mountain Hop” koja otvara B stranu. Bubnjarska umeća John Bonhama se oslikavaju i u energičnoj “Four Sticks” za čije ime su dobili inspiraciju od Bonhama, koji je svirao ritam koji se proteže kroz celu pesmu – ali sa četiri palice. Iako na izdanju imamo i dužih i težih pesama za sviranje, u poređenju sa drugim materijalom ovu numeru je bilo dosta teže snimiti što je zahtevalo brojna ponavljanja.
Samo jednom su je odsvirali uživo i snimili su je uživo sa Bombay Symphony Orchestra 1972. godine,a i prerađena je bila za Pageov i Plantov album iz 1994. po imenu “No Quarter: Jimmy Page i Robert Plant Unledded”. Na izdanju se našla i jedna donekle folk-orijentisana, akustična pesma koja nije uvrštena na njihov treći album, a to je “Going to California”, što je ponovo dalo do znanja publici da Led Zeppelin nije samo puka hard rock grupa kao i sve druge ili da sve vreme idu po šablonu, kako su ih neki prozivali. Iz istog razloga je i omot ostavljen takav kakav jeste – bez ikakvog imena i njihovih likova, za šta je Page dao objašnjenje : “Dizajniran je kao odgovor na muzičke kritičare koji su tvrdili da je uspeh naša prva tri albuma doprinet tome što smo precenjeni, a ne talentom. … Dakle, skinuli smo sve i pustili muziku da govori umesto nas.” Ukratko – Page je kupio sliku naslikanu uljem na platnu iz 19. veka u antikvarnici, te je ona postavljena na urušenu kuću gde je se održalo fotografisanje.
Takođe, primera radi, kao što se prethodna pesma nije našla na njihovom prethodnom albumu iako je tada snimljena, idealan primer za ovo izdanje je “No Quarter”, koja je bila snimljena zajedno sa svim ovim numerama ali je zračak sunca ugledala tek na duplom albumu “Physical Graffiti”.
Osim nje, tu su i “Down by the Seaside”, “Night Flight” i “Boogie with Stu”, kao i još par neproslavljenih numera. Kočnice za ovaj put povlači još jedan bubnjarski intro, i po snimanju i po sviranju veoma specifičan, a mogao je da ga proizvede samo Bonzo. Jeste, mislim na “When the Levee Breaks”, koja sama ima primese bluesa, a i obrada je blues pesme s kraja ’20ih godina koju su originalno odsvirali Kansas Joe McCoy i Memphis Minnie.
Zeppelin su je obradili do neprepoznatljivosti, što muzički – što lirički. A kao što smo već pomenuli, pesmu “otvara” Bonzov specifičan ritam koji je snimljen sa samo dva mikrofona(neki izvori govore da je i ceo album tako snimljen), koji su stajali na oko 3 metra iznad samog bubnja. Zainteresovani mogu na snimcima ispod videti intervjue gitariste Jimmy Pagea i producenta albuma Andy Johnsa vezane za snimanje bubnjeva u ovoj pesmi.
Te, da nastavim, ili bolje reći da privodim kraju polako. Mislim da o samoj numeri reči trošiti ne treba, ali isto tako i da se ne bi proslavila toliko da Bonzo nije odsvirao maestralni uvod. Sa ovih osam pesama Page, Plant, Bonham i Jones su dokazali javnosti koliko su vrsni muzičari i umetnici, te su doneli donekle revolucionarne promene.
Bili su jedni od prvih koji su počeli da unose što raznovrsnije primese drugih žanrova u svoje pesme, što će kasnije i kod drugih izvođača postajati sve češća pojava. Jedno što je preostalo da se napiše je – album je prodat u preko 37 miliona primeraka, što ga čini jednim od najprodavanijih albuma ikada !
highwaystarmagazine.org/R. Tomić
Photo: Michael Ochs archives/Getty Image/Rolling Stone Magazine
