O Dari, Aidi i Oskarima
Zašto “Aida” nije dobila Oskara
Ono najgore što Srbi pričaju o Hrvatima, Bošnjacima i Albancima; Hrvati o Srbima i Bošnjacima; Bošnjaci o Srbima i Hrvatima; Albanci o Srbima; Crnogorci sami o sebi – ljudi moji, svi su u pravu, sve je to tačno!
Film Quo vadis, Aida? sarajevske rediteljke Jasmile Žbanić nije dobio Oskara za najbolji strani film. Srpski kandidat za Oskara Dara iz Jasenovca Predraga Antonijevića je ispao iz izbora još u predkvalifikacijama. Iako se radi o dva filma, a ne o dve ratne operacije, javnosti na prostoru bivše Jugoslavije su obe trke tretirale kao da je film produžena ruka rata.
Rat je nastavak politike drugim sredstvima, govorio je pruski general Klauzevic. Ali jednog trenutka rat se vraća u korset politike, disciplinovanih resentimana i odgovornosti za žive. Kako onda neinvazivnim sredstvima produžiti rat, ako u njemu ništa nije rešeno, a i nije nikad nigde?
Bivši jugoslovenski narodi, ali još uvek Južni Sloveni, jer tu ne pomaže secesija, aktuelno su u kinematografiji našli odušak za još jedan rat koji ništa među njima nije rešio. Film je nastavak rata drugim sredstvima, govori recepcija filmova iz poslednje dve godine, kao što su Kuda ideš, Aida, Dara iz Jasenovca ili Dnevnik Diane Budisavljević.
Oni koji na svim stranama priželjkuju mirniju atmosferu, s očajanjem gledaju kako posle svake promocije tenzije samo rastu.
Diana, Dara, Aida
Pokaže se Diana rediteljke Diane Budisavljević, i dramatika između ustaških revizionista i onih Hrvata koji NDH vide kao zlo, eksplodira. To je u stvari dobro, jer vodi ozdravljenju hrvatskog društva, kaže neutralni posmatrač. Hrvati prvo moraju da razreše neke stvari među sobom, da „produvaju” vlastite istorijske dizne, pre nego što uđu u ozbiljniji razgovor sa susedima.
Ali onda iz javnosti u Srbiji stigne medijska kampanja da film Diana više sakriva hrvatske zločine nego što ih otkriva, da ne vrednuje dovoljno srpske žrtve, ili da ne pokazuje zlo, samo priča o njemu. U posledici, jasno, dolazi do zbijanja hrvatskih redova, jer sad i oni Hrvati koji ne mogu da smisle ustaše, hoćeš-nećeš počinju da tolerišu njihove ekscese. Onaj nacionalni jaz koji je Diana otvorila, postaje manji.
Pokaže se Dara i dobar deo srpske javnosti počne da tretira Jasenovac kao da su se zločini u njemu dogodili juče, te da će se ista mustra ponavljati u večnost. U posledici, loši odnosi s Hrvatima se pogoršavaju. Kao da to već nije dovoljno loše, hrvatska filmska kritika ne proprati Daru kao film, već ga ismeje i ponizi kao patetičnu krpicu propagande kojom se Beograd hrabro uputio po Oskara.
Trejler za film “Dara iz Jasenovca”
Pokaže se Aida o masakru u Srebrenici, i svi stari frontovi u Bosni kao da se otvore. Sa bošnjačke strane se zgusne klupko besa, tuge i osvete. Srbi u svoju odbranu ponavljaju argumente o bošnjačkim zločinima pre Srebrenice, ne shvatajući da time i oni u stvari govore o osveti.
Da li je rešenje proglasiti privremeni moratorijum na igrane filmove tog tipa? Možda snimati dokumentarce…?
Ko odgleda dokumentarac Djeca Denisa Bojića iz 2015, taj zna da dokumentarci deluju još gore, potpaljuju bol i tugu jače, blokiraju ozdravljenje još temeljnije od igranih filmova.
Nije lako kopati po živim ranama, rekao je Bojić u jednom intervjuu – ali je onda ipak kopao.
Sigurno ne može biti rešenje u tome da filmska produkcija tog tipa presuši, samo zato što današnja društva pijetet jednako primenjuju na same događaje, kao i na filmove o njima.
Pijetet zaslužuje događaj, ne film. Film je film. Film je fikcija. Pijetet sleduje žrtvama, kazna ubicama, filmska kritika filmovima.
Problem Južnih Slovena i nisu filmovi, nego svojevrsna patologija kolektivnog čula vida, koja ih osposobljava da nekad vide savršeno mikroskopski, dok su na trenutke skoro slepi.
Ono najgore što Srbi pričaju o Hrvatima, Muslimanima i Albancima; Hrvati o Srbima i Muslimanima; Muslimani o Srbima i Hrvatima; Albanci o Srbima; Crnogorci sami o sebi – ljudi moji, svi su u pravu, sve je to tačno! Nekad sinhrono, nekad sukcesivno, nekad uzročno-posledično povezano, nekad brutalno novo, da kad se sve te epizode pogledaju kumulativno, čoveku dođe da padne na kolena u nemoj molitvi.
Isto ili različito?
Na kraju, Quo vadis, Aida? nije dobio Oskara za najbolji strani film, što je dobro i ispravno iz barem dva razloga.
Da je Žbanićka dobila nagradu, svetski mediji ne bi pisali o kvalitetima filma, već o ratnom zločinu u Srebrenici iz jula 1995, odnosno o genocidu, kako je Haški tribunal u pojedinim presudama kvalifikovao taj događaj. Filmska kritika bi postala politički proglas. Srbi generalno bi se ponovo našli u svetskom medijskom fokusu kao kolektivni počinioci masakra.
Bošnjaci bi se prisetili kolektivnog besa koji su doživeli kad je Petar Handke dobio Nobelovu nagradu za književnost pre dve godine. Sada bi Oskara za film o Srebrenici doživeli kao balans, kao ispravljanje nepravde. Čak i direktno se u komentarima sarajevskih medija Handke dovodio u vezu sa počiniocima zločina u Srebrenici. Kao da su ne samo Srbi generalno, već i direktni egzekutori bili abolirani Handkeovom Nobelovom nagradom, pa bi je sad trebalo obezvrediti tako što će bosanski film dobiti Oskara.
U bosanskim medijima, delom u hrvatskim, je stvorena situacija odbrojavanja pred eksploziju medijske bombe u Holivudu, koja bi sve vratila na juli 1995. Dvadeset i šest godina, a kao da je juče bilo!
Drugi razlog zbog koga je dobro da delo Jasmile Žbanić nije nagrađeno je taj, da Aida nije veliki film koji zaslužuje Oskara.
To nije gvozdeni argumenat, jer je Američka akademija nagrađivala i lošije filmove. Osim toga, Aida nije loš film. Ima sjajnih momenata, briljantnih rešenja, ima fascinantnu glumicu Jasnu Đuričić/Aidu koja to sve uverljivo nosi. Istovremeno, film ima scenarističkih padova, ne preza ni od greha manipulacije. Onog tipa manipulacije koji nastaje izostavljanjem, ne pokazivanjem.
Jasna Đuričić u filmu
Jasna Đuričić u filmu “Quo vadis, Aida”
I Dara i Aida su niskobudžetni filmovi. Prvi je koštao oko tri miliona evra, drugi milion više. Ali to nije bio problem Aide prošle noći u Holivudu. Niskobudžetni su praktično svi filmovi koji se takmiče u konkurenciji za najbolji strani film.
Quo vadis, Aida? gromoglasno je nominovan za niz međunarodnih nagrada: Oskar, BAFTA (britanski „Oskar”), za Zlatnog lava u Veneciji, za malu, ali moralno prestižnu nagradu koju dodeljuje američka fondacija „Indipendent Spirit Award”. Nije dobio ni jednu, i pored politički konformnog stava sa zapadnim gledanjem na rat 1991-1999.
Aida nije ostala bez većih internacionalnih nagrada zbog toga što su organizatori pravili uslugu Srbima, ili što su se bojali da bi to podgrejalo stare mržnje među narodima koji dele prostor i istoriju na Balkanu.
Naprotiv, to je dokaz neujednačenog kvaliteta filma.
A onda su Holanđani zatvorili kapiju
Najpre o onome što je dobro u filmu.
Rediteljka je unapred zatvorila usta mnogim kritičarima kad je za svoje glavne likove izmešala glumce iz različitih nacija. Glavnu ulogu Aide Selmanagić igra srpska glumica Jasna Đuričić. Njenog starijeg sina Hamdiju igra hrvatski glumac Boris Ler. Joku, jednog od brutalnih srpskih izvršilaca masakra u Srebrenici igra Emir Hadžihafizbegović. Jokinu ženu Vesnu, par koji na kraju filma zatičemo da se bespravno uselio u Aidin stan, igra Edita Malovčić Madita.
Emir Hadžihafizbegović u filmu
Emir Hadžihafizbegović u filmu “Quo vadis, Aida?”
Većina nije tamo gde bi ih smestila nacionalna pripadnost. Žbanićka kida mustru kolektiviteta i nacionalne solidarnosti time što gledaocima šalje uznemirujuću poruku ne samo da nijedna nacija nije izašla čista iz poslednjih ratova, već da su i uloge proizvoljno izmenjive.
Igra se neujednačeno, kao i u Dari. Čitav film je do te mere srezan na Đuričićevu, da drugi i ne stignu da se profiliraju. Jedino joj je Madita ravna po snazi.
I pored toga što svi znaju kako se film završava, rediteljka je uspela da ostvari finu gradaciju u podizanju napetosti, čak i da zavara i otvori zaludnu nadu da bi se događaj ovog puta mogao odviti i drugačije.
Skoro hičkokovskom rukom Žbanićka gradi suspense.
Na primer: muslimanske izbeglice u masi ulaze u holandsku bazu, njihov jedini spas. A onda su Holanđani zatvorili kapiju! Do gledaoca taj pad rampe dolazi sa konačnošću presude, da nema strašnijeg nego kad su Holanđani zatvorili kapiju. A ima, onda kad su Holanđani otvorili kapiju…
Manevriranje „Lastinih” autobusa ispred vojne baze takođe deluje kao moćan horor element u strukturi filma. Ne toliko kasnije, kad su u njima ljudi, zato što se gledalac do tada već predao beznađu i još samo želi da to završi. Dugi kadrovi sa praznim autobusima koji se raspoređuju za ukrcavanje postaju glasnici tragedije, u filmskom jeziku gori od scene streljanja na kraju.
Žbanićka je takođe dobra kad zavara gledaoca da o njoj misli kao kompilatorki iz velikih primera svetskog filma. Postoji scena gde se Aidi nudi prilika da spasi muža, tako što bi ga holandski oficiri vodili kao predstavnika UN-ove agencije za izbeglice, UNHCR-a. Time bi postao „local staff” kao i Aida. „Može li jedan od sinova, umesto njega?”, pita slomljena Aida.
Scena liči na sekvencu iz Sofijinog izbora Alana Pakule, u kojoj je Meril Strip/Sofija naterana da bira koje će dete spasiti od gasne komore u Aušvicu, ćerku ili sina. Poznati film, Strip je 1983. za ulogu poljske Jevrejke dobila Oskara i Zlatni globus.
Ali Aida ne dobije čak ni Sofijin izbor. Sin ne može da koristi kamuflažu koja se nudi Aidinom mužu, jer UNHCR nema poverenike od 17 godina. A muž ne može, zato što kao otac odbija da prepusti sinove sudbini i odlazi da pazi na njih.
Aida ostaje sama. Nema izbora za nju.
Joko, Ratko Mladić: Banalnost zla
U crtanju negativnih likova, Žbanićka bira model o banalnosti zla.
Kod Antonijevića su ustaške glavešine monstrumi koji su samo dočekali svoje vreme. Kod Jasmile Žbanić su to uglavnom obični ljudi koje samo situacija i prilika prave monstrumima. Kod Joke/Hadžihafizbegovića sigurno; kod „Ratka Mladića” koga igra Boris Isaković to ostaje otvoreno. Isakovićeva gluma je i nešto „drvena”, kao da je rešavao dilemu koliko uopšte moralno sme da se investira u tu ulogu.
Boris Isaković kao Ratko Mladić
Šta hoće taj monstrum, pita pred pregovore zapovednik holandskog bataljona, pukovnik Karemans/Johan Heldenberg, misleći na Mladića.
I zaista, hladnoća, odlučnost, predumišljaj, pretvornost, banalnost pravih Mladićevih citata koje glumac Isaković izgovara u filmu je zastrašujuća.
Srpska javnost ne mora da voli ovaj film. Ne mora ni da veruje da su se događaji tako odigrali u svakom detalju. Ne mora ni da misli kako je ubijeno 8000 bošnjačkih civila, možda je taj broj u stvarnosti za pola manji. Ali je vreme da shvati da general Ratko Mladić nije heroj. On je monstrum koji je izdao svaki privid humanizma.
Najbolje što se o njemu može reći je: izdaja se može voleti, ali izdajnik ne.
Humor u hororu
Čak i u takvom filmu ima humora.
Nekad je on nameran, dirljiv i topao, kao kad Aida, nakon što s kolegama deli džoint, padne u sretnu memoriju: Srebrenica, 1991. godina, zabava u Domu kulture, bira se najlepša frizura Istočne Bosne! Naduvani rukavi i moda osamdesetih su konačno stigli u Srebrenicu. To je lirski momenat velike snage, normalnost koja bljesne i ugasi se kao da je nikad nije bilo.
Nekad je humor referencijalan, kao u uvodnoj sceni gde gradonačelnik Srebrenice traži od Karemansa da bombarduje srpske položaje. Karemans je bespomoćan. UN i NATO su ga ostavili bez ikakve poluge, šefovi čak ne dižu ni slušalicu kad ih zove. Gradonačelnik je sve agresivniji. „Ja sam samo pijanista”, promrmlja Karemans jednog trenutka.
Jadna Aida, kako prevesti „I’m just a piano player”, a da to ima smisla? Ali zato Žbanić zna kako. To je citat iz Trifoovog filma iz 1960. Pucajte na pijanistu. Poruka je nedvosmislena. Odgovornost, čak krivica holandskog bataljona za masakr u Srebrenici je neupitna. Ne samo u filmu, ona je prihvaćena i na državnom nivou u Holandiji.
Nekad humor dolazi u onoj formi koje se užasavaju svi filmski autori. Kao nenameravani humor, kad reditelj namerava da podigne ozbiljnost i dramatiku, a izazove suprotno.
Dok izbeglice sede zgurane u zbegu u vojnoj bazi Potočari, jedna žena se diže i dovikuje Aidi: „Prevodilac, meni puko vodenjak!” Ono što sledi je filmski smušena i zgurana sekvenca koja razbije unutrašnju realnost filma.
Ali najveći problem dela Quo vadis, Aida je pitanje: gde je Armija BiH? Nje nema u filmu, osim što se spominje „da su se jedinice povukle u Kakanj”. Zašto su pripadnici Armije BiH ostavili te ljude kad su znali, sa priličnom sigurnosti, šta će im srpske snage napraviti? Ko su ti ljudi koji čuče u zbegu s jedne i druge strane kapije UN-ove vojne baze Potočari? Svi civili, ili samo neki? To ima efekat na iskrenost filma i njegove rediteljke, ali ne na realnu situaciju koja stoji iza filma.
Čija deca jače plaču?
U jednom dirljivom momentu, filmovi Dara i Aida komuniciraju jedan s drugim.
„Zašto Budo plače?”, pita jedna logorska čuvarica Daru. „Zato što je gladan”, odgovara ona.
„Zašto beba plače?”, pita srpski vojnik Bošnjakinju s bebom u naručju. „Gladna je”, odgovara žena.
Te scene deluju kao pivoti smisla u oba filma. Kao mala, skromna, ali ipak optimistička najava da će Južni Sloveni opet voditi smislene razgovore, možda čak početi i da čuju jedan drugog. Zbog dece, ako ne zbog sebe.
Usput, koga zanima, 1991. na takmičenju za najbolju frizuru u Istočnoj Bosni pobedila je Zumra.
Ostali pobednici su manje sigurni.
