Ubistvo Lenona je kraj ere predvodnika

Dejan Cukić: Ubistvo Lenona je kraj ere predvodnika, sada se podilazi publici
Pre tačno četrdeset godina ubijen je jedan od najznačajnijih rok muzičara ikada. Zašto je Džon Lenon toliko bitan i šta smo propustili za četiri decenije bez njega pojasnio nam je stručnjak za Bitlse i Lenona, Dejan Cukić.

Činjenice kažu da je izvesni Mark Čepmen, po zanimanju radnik obezbeđenja, mesecima planirao da ubije Džona Lenona i da je u nekoliko navrata dolazio pred hotel Dakota u Njujorku gde je muzičar živeo sa suprugom Joko Ono i njihovim sinom Šonom.

Tog 8. decembra 1980. Lenon i Joko pozirali su čuvenoj fotografkinji Eni Lejbovic za naslovnu stranu časopisa Rolingstoun. Posle toga Lenon je dao intervju za radio i onda su se, oko pet popodne, zaputili u studio da završe neku pesmu.

Čepmen ih je presreo dok su ulazili u limuzinu i zamolio Lenona da mu potpiše tek izdatu ploču „Dabl fantazi”. Čak je kasnije pričao da je Lenon bio izuzetno ljubazan i da ga je pitao da li još nešto može da uradi za njega, dok je limuzina čekala.
„Kao da je osećao nešto sumnjivo u vezi sa mnom”, govorio je kasnije Čepmen.

Posle nekoliko sati Lenonovi su se vratili u hotel, a Čepmen ih je sačekao iza stuba blizu ulaza, što nije bilo neobično jer su se mnogi obožavatelji i novinari redovno okupljali oko hotela.

Lenon ga je, navodno, primetio i prepoznao, ali je nastavio ka ulazu i Čepmen je tada izvadio revolver i brzo ispalio pet metaka od kojih su četiri pogodili Lenona, koji je uspeo da se otetura do recepcije i prozbori „upucan sam”.

Mark Čepmen je mirno sačekao policiju, sa podignutim rukama, a kada ga je unezvereni recepcioner upitao da li zna šta je uradio, mirno je odgovorio:

„Znam, upucao sam Džona Lenona.”

Tako je obezbedio sebi mesto u istoriji, verovatno jedno od mračnijih.

Nama je ostalo da se pitamo kako bi svet, a posebno muzika izgledali da se Čepmen ipak predomislio kao što je uradio dva meseca ranije.

O Džonu Lenonu pričali smo sa jednim od najboljih poznavalaca Bitlsa, čovekom koji je preveo dve knjige o Lenonu i kao pravi fan obišao najznačajnija mesta vezana za Lenona i Bitlse, rok muzičarom Dejanom Cukićem.

Da li se sećaš gde si bio kada si čuo da je Lenon ubijen?

Jako dobro se sećam. Te večeri je grupa Bulevar u kojoj sam ja bio imala nastup u Zagrebu. U jednom klubu koji se zove Lap, u stvari Lapidarij. To jedan podrumski prostor sa nekim lukovima koji je jako podsećao na fotografije iz vremena početaka Bitlsa i Kavern kluba.

To je bilo vreme nju vejva, Bulevar je bio „Nestašni dečaci” i te fore. Ali sam ja te noći nosio jednu majicu, onako, crnu sa kratkim rukavima, vrlo u duhu vremena, ali je bila ta bitls Magritova jabuka na njoj. To je bio moj mali ispad u tom trenutku u odnosu na novotalasnu scenu.

Pošto nismo imali mnogo para, putovali smo vozom nazad odmah posle svirke. Putovali smo celu noć i došli smo u Beograd rano ujutru. Ulazim u stan, još uvek sam živeo kod roditelja, i prvo što čujem je glas Đoke Vještice sa radija koji je saopštio tu vest.

Prvi utisak je bio kao i za milione širom sveta, potpuni šok. Onda počneš da radiš neke gluposti. Sećam se da sam posle izvesnog broja isplakanih suza, a pošto sam imao na zidu svoje sobe četiri postera Bitlsa iz “Belog albuma” na Lenonovu sliku sam stavio crni flor. To je bila prva idiotska stvar koju sam uradio.
Lenon i Makartni nisu promenili samo muziku već svetsku kulturu. Za proteklih 40 godina Makartni je snimio 16 albuma, ne računajući žive ploče i filmsku muziku. Šta je svet izgubio u ovih 40 godina bez Lenona?

Sigurno ne toliko albuma pošto je Makartni čuveni radoholičar. Lenon nije bio toliko vredan u smislu želje za stalnim radom, ali smo svakako izgubili jednu zanimljivu muzičku karijeru koja bi tekla nekim drugim tokom.

Album koji je snimio pred samu smrt je govorio o njegovoj zrelosti, spremnosti da uđe u neki rok za starije. Snimio je album koji su na početku kritičari dočekali na nož. U to doba novog talasa i svega on je pevao o ljubavi prema ženi, o ljubavi prema sinu, o porodičnom životu.

To su rok kritičari dočekali sa negodovanjem.

Ali posle tog tragičnog događaja i taj se album bolje prodavao i doživeo i drugačija tumačenja. Na njemu ima fantastičnih pesama koje pokazuju da bi on i muzički mogao mnogo toga da da.

Lenon je bio aktivan na razne načine, i politički ne samo kao muzičar. Gde je najviše ostavio traga?

Ja najviše na njegovu karijeru gledam kroz rad u Bitlsima, čak i ovaj razgovor smo počeli tim nekim suprotstavljanjem Lenona i Makartnija. Ali ja volim da o njima govorim kao o simbiozi dvojice izuzetno talentovanih ali potpuno različitih ljudi.

Ono što su oni imali, ta neka rok kultura koja se stvorila na temelju uspeha i kreativnosti Bitlsa i Boba Dilana, možda, tih šezdesetih godina bila je ta jedna kultura predvodnika. To su ljudi koji rade neke stvari koje i na znaju da li će biti popularne, ali rade jer im se to radi. Dosadno im je da rade nešto što su radili prethodno.

Ako gledamo Bitlse ili Lenona samog kao autora od She loves you do Strawberry Fields foreverod 1962. do 1966. je zastrašujući i impresivan. Takav muzički razvoj i vođenje publike ka nečem novom mi danas ne možemo da primetimo.
Na neki način, šta god da mislimo o atentatu na Lenona, da li prihvatamo neke teorije zavere ili mislimo da se radi o sumanutom činu tok nekog „obožavaoca”, za mene on simbolično predstavlja prelazak iz kulture predvodnika u kulturu sledbenika. I to ne samo u muzici.

Neki ljudi koji su predvodili u raznim oblastima neke stvari kao da su se sklonili ili su bili sklonjeni od strane ljudi koji pre svega osluškuju šta će biti popularno i šta će biti dobro prihvaćeno od najšire mase, pa onda rade na taj način.

Da li tu onda Lenon nedostaje, kao neko ko bi bio neka referenca? Ne moram da radim šta drugi rade, ali zato svi gledaju šta ja radim.

Zaista to što zovemo rok kulturom se temelji na onome što su Bitlsi postavili. I zbog uspeha i zbog tih puteva koje su otvorili. Uvođenja nekih drugih harmonija, evropskih harmonija u američki rokenrol, preko otvaranja ka indijskoj muzici, eksperimenata sa zvukom koje su radili u studiju kada su odlučili da više ne sviraju koncerte. Mnogo toga u današnjoj rok kulturi počiva na njima.

Da li bi Lenon i Makartni sarađivali na pesmama da Lenon nije ubijen? Ili da odemo i dalje, da li misliš da bi se Bitlsi opet okupili?

Gotovo sam siguran da bi to bilo, ali sad ću reći jednu jeres, možda mi je i malo drago što do toga nije došlo. Jer, karijera Bitlsa ovakva kakva je, savršena je i neukaljana, kao da ju je neki savrešeni scenarista pisao.

Čak i poslednji album koji su snimili, Ebi roud, se završava stihom „na kraju ljubav koju daješ je jednaka ljubavi koju primaš” i to u pesmi koja se zove „Kraj”. To je jedna savršeno zaokružena karijera i bilo bi možda i šteta.

Ali, prosto ne verujem da bi odoleli. Došla su neka druga vremena kada je svirati uživo postalo mnogo prijatnije nego u njihovo vreme. Oni su prestali da sviraju pred publikom zato što se nisu čuli od silnog vrištanja.
Čitav taj stadionski rok se potom razvio tako da su koncerti postali vrlo udobni i za same izvođače. Da ne zanemarimo i to da su izvođači zaista počeli da zarađuju ogroman novac na tim koncertima. Postoji priča u knjizi Bila Vajmena, basiste Rolingstonsa, gde on kaže da je prvi ozbiljan novac zaradio tek osamdesetih kad su počeli sa stadionskim turnejama.

Verovatno bi oni poklekli pod tim pritiscima. Iz moje perspektive ne radi se samo o Lenonu i Makartniju koji bi verovatno radili pesme u studiju zajedno. Koncert Bitlsa nije koncert Bitlsa bez Ringa i Džordža. Ringo bi sigurno potrčao, za Džordža već nisam siguran. Možda i bi, jer je krajem osamdesetih imao jedan album koji se dosta okretao zvuku Bitlsa.

Na kraju krajeva napravio je super grupu sa Bobom Dilanom, Traveling vilburs. Možda bi umesto njih imali nove Bitlse.

Koja je tvoja omiljena Lenonova pesma?

To je zanimljivo jer je to pesma oko koje su se Lenon i Makartni sporili. Kada čitate njihove intervjue, kada pričaju šta je ko uradio to je dosta jednostano i jednoznačno se zna šta je čije, šta je zajedničko. Ali ima jedna pesma za koju Makartni tvrdi da je on uradio muziku, a Lenon kaže „ne, ne to je moja pesma cela”.

Radi se o pesmi In my life sa albuma Rubber Soul. To je meni zauvek večita pesma Bitlsa. Nekako je svaki put čujem na drugi način.

Mi je doživljavamo pre svega kao pesmu nostalgije prema gradu u kojem su odrasli. Ali ja sam je u jednom trenutku, postavši roditelj, doživeo i kao roditeljsku pesmu. Ona govori o ljubavi kakvu do tada pisac odnosno pevač nije prepoznao. Kada doživljavam ljubav kao nešto što je sasvim novo. Ja mislim da svako ko je roditelj zna šta je to.

Voleo bih jednom da tu tezu iznesem pred Džulijanom Lenonom, da ga ne bi stalno davili sa pesmom „Hej, Džud” koju mu je čika Pol napisao.

Bavio si se novinarstvom, dosta ozbiljno. Da ti se ukazala prilika da nešto pitaš Džona Lenona, ima onih konferencija gde svaki novinar ima pravo na jedno pitanje. I kažu, mister Cukić, your question, šta bi pitao?

Mister Cukić bi u tom trenutku pao u nesvest ili zaplakao ili nešto. Lenonu, Makartniju pa čak ni Ringu ili Džordžu ne znam šta bih mogao da kažem osim hvala vam za život koji imam.

RTS/Zoran Stanojević