U BiH i mišljenje poslanika može biti „neustavno”

U BiH i mišljenje poslanika može biti „neustavno”
Sudije u Sarajevu osporile deklaraciju i zaključke Skupštine Srpske koji se smatraju neobavezujućim aktima
Da li Banjaluka sme da misli i govori u svoje ime (Foto: M. Kremenović)
Od našeg stalnog dopisnika

„Ustavni sud BiH nema nadležnost da ocenjuje ustavnost političkih akata, stavova i proklamacija koje donosi Skupština RS”, izjavio je predsednik parlamenta Nedeljko Čubrilović.

U RS, naime, svi veruju da su sudije donele još jednu „političku odluku”, ukinuvši pojedine odredbe zaključaka i deklaracije Skupštine RS, koje su se bavile vraćanjem na entitetski nivo prethodno prenetih nadležnosti na nivo BiH u oblasti pravosuđa, indirektnih poreza i vojske.

Pravnicima u Banjaluci je, međutim, nejasno šta je dovelo do paranoje u kojoj se odjedanput i mišljenje narodnih poslanika počinje definisati kao neustavno, znajući da je reč o neobavezujućim aktima koje je doneo republički parlament na sednici 10. decembra minule godine.

Sem što se odluka najviše pravne instance od 26. maja doživljava kao novi presedan, ona otvara i neka druga pitanja. Stav sudija u BiH, naime, već na prvi pogled suprotan je stavu koji je Međunarodni sud pravde (MSP) zauzeo u slučaju kosovske jednostrane deklaracije o nezavisnosti.

Taj sud je dao izgovor kako ne može da oceni da li je ta deklaracija u skladu s međunarodnim pravom, nego se umesto toga odlučio da proveri da li je u neskladu s međunarodnim pravom, odnosno da li postoji neko važeće međunarodno pravilo koje u načelu zabranjuje da neko negde proglasi nezavisnost – ma ko bio i ma kakvu titulu imao – da bi zaključio da takve zabrane nema.

Sme li onda Banjaluka da radi nešto što nije zabranjeno – da misli i govori u svoje ime i da ne pita neki sud pre toga sme li nešto da kaže ili proklamuje? Ako takvo pravo nije negde u međuvremenu neko izričito zabranio, a nije, onda bi Ustavni sud BiH morao, po analogiji sa MSP, da kaže gde je i kojim zakonom, na kom organu, a pre svega da li je u Ustavu BiH usvojeno važeće pravilo da Banjaluka nešto ne sme da uradi.

Mišljenja eksperata sigurno će biti podeljena i povodom ovoga jer se i tumačenja odluke MSP u slučaju jednostrane odluke o nezavisnosti razlikuju.

Neki domaći stručnjaci tvrdili su da je MSP svojom odlukom, ipak, uneo znatnu dozu sumnje u validnost odluka organa koji je doneo deklaraciju o nezavisnosti. Tako i u nedavnoj odluci suda u Sarajevu o ukidanju pojedinih zaključaka i deklaracije Skupštine RS profesor ustavnog prava Siniša Karan pronalazi „indirektnu potvrdu Ustavnog suda BiH da entiteti imaju ustavno pravo, koje se do sada uporno osporavalo, da pokrenu postupak povlačenja saglasnosti na ranije prenete nadležnosti”.

Ustavni sud je obavešten da akti Skupštine RS na koje su se požalili bošnjački predstavnici, a sudije i ovaj put to uvažile, nisu pravno obavezujući, pa je Odbor za ustavna pitanja Skupštine RS u odgovoru tom sudu pojasnio da zaključci i deklaracija predstavljaju političke stavove, te da nisu ni u formalnopravnom ni u materijalnopravnom smislu pravni akti – zakoni ili odluke.

„Ustav BiH jasno definiše da je nadležnost Ustavnog suda BiH ocena ustavnosti pravnih akata, tačnije da sud utvrđuje da li su neke odredbe ustava ili zakona nekog od entiteta u skladu s Ustavom BiH. Imajući to u vidu, Ustavni sud je trebalo da se proglasi nenadležnim u pogledu razmatranja ovih akata”, primetio je Nedeljko Čubrilović.

Da je reč o novom presedanu i ovaj put donetom na štetu RS, vidi se i po tome što je Ustavni sud BiH u svojoj praksi ranije zauzeo stav u kom se oglasio nenadležnim u pogledu razmatranja svih akata koji nemaju ustavni, odnosno zakonski karakter. Naime, taj sud je 2009. godine, rešavajući zahtev Sulejmana Tihića za ocenu ustavnosti jedne rezolucije Narodne skupštine RS, doneo odluku da nije nadležan za ocenu ustavnosti u ovom slučaju jer ta rezolucija nema pravno obavezujući karakter. „Zabuna” slična ovoj nastala je i kada je Ustavni sud pre oko pet godina proglasio nevažećim sprovedeni referendum u RS, na kom su građani Srpske sa 99 odsto glasova odlučili da žele da proslavljaju 9. januar kao Dan republike, koji su im bošnjačke partije pred istim sudom osporile.

I tada je pravnicima i najvećem delu javnosti bilo nejasno kako mišljenje građana može da bude sporno, neustavno ili problematično s pravnog aspekta i zašto je srpskom narodu uskraćeno da se izjasni na bilo koju temu.

Javnost je i tada ostala uskraćena za suvisao odgovor zašto se anketiranje građana na referendumu i njihov stav – ma kakav on bio i ma kakva da je tema referenduma – dovodi u pitanje, znajući da tek aktivnosti izvršne ili zakonodavne vlasti koje bi postupali po rezultatima nekog referenduma mogu eventualno da poprime antiustavni karakter.

Deklaracija i zaključci čije je delove pre neki dan osporio Ustavni sud bavili su se mogućnostima povlačenja saglasnosti na uspostavu zajedničkih institucija u oblasti vojske, poreza i pravosuđa, tako što su sugerisali da konkretne obavezujuće akte o tome donose Vlada RS ili Skupština RS.

Ustavni sud je, između ostalog, verovatno u brzopletoj nameri da sve saseče u korenu – ili u panici kao u slučaju referenduma – osporio deo Deklaracije o ustavnim principima u kom se izražava mišljenje poslanika da Vlada RS ili Skupština RS „imaju pravo da obustave primenu bilo kog akta ili aktivnosti organa i institucija na nivou BiH, koji nemaju osnov u Ustavu BiH i nisu izričito Ustavom utvrđeni kao nadležnost organa na nivou BiH”.

Pozivanje na Ustav BiH i ovaj put je proglašeno kao neustavno, ironično zaključuju pravnici.

Politika/M.Kremenović