Trifunović: Ima neka tajna veza

Ima neka tajna veza
Duško Trifunović je dvanaest godina radio u železničkoj radionici kao majstor-bravar, a onda je postao prava pravcata lokomotiva sarajevske pop-škole
Šezdesetih i sedamdesetih godina, ljudi su govorili da je nešto čudno bilo prisutno u sarajevskom vazduhu. I da je to, eto, glavni razlog što u gradu na Miljacki beše zaista ogroman broj kvalitetnih pevača i pop i rok grupa. Naravno, razlog ovog muzičkog fenomena nikako nije bio „dobar sarajevski vazduh”. Budući da je smešteno u kotlini, Sarajevo počesto, posebno zimi, zna biti okovano smogom. U čemu onda beše ta „tajna veza” da je u gradu na Miljacki bilo istovremeno toliko kvalitetnih pevača i pop i rok grupa? Mešavina kultura?

A, evo, u stvari, kako je to bilo.

Sarajevske pop i rok grupe imale su neverovatnu sreću da ih je kvalitetnim i atraktivnim tekstovima – a čije reči lako ulaze u uši slušalaca snabdevao „užasno talentovani” pesnik, kako je za Duška Trifunovića govorio Goran Bregović. Bio sam student. Jednog dana, pod miškom sam nosio Dušku Trifunoviću svoju zbirku pesama, u crvenoj fascikli, pod nazivom „Filomena, moja druga žena”. Nosih moju zbirku u Radićevu ulicu, onu što je nadomak tada sarajevske glamur-kafane „Park”, ili, kako smo je iz milja zvali „Parkuša”. U ovoj ulici je bila redakcija časopisa „Život”. Urednik je bio jedan mlad i drag čovek ‒ Duško Trifunović. Reče mi, da navratim ponovo za par dana. „Ovo što si napisao nije loše, ali ima nekoliko pesama koje treba da doradiš”, saopštio mi je Duško. Ali meni ne bi baš do dodatne muke.

Ovaj veliki pesnik, pre nego što to i postade, dvanaest godina je radio u železničkoj radionici kao majstor-bravar. Pravio je vrata za vagone. Na njima je ponekad pisao svoje stihove. Da ne pobegnu. Da ne izmigolje. Kad je odlučio da se prešalta na pesnički kolosek, napisao je dvadeset knjiga poezije, četiri romana, nekoliko drama, da bi se, na kraju, smirio na mestu urednika omladinske redakcije TV Sarajevo. Bio je autor emisije „Šta deca znaju o zavičaju”. Ali njegov najveći doprinos beše u njegovim tekstovima za zabavnu muziku. Postao je prava pravcata lokomotiva sarajevske pop-škole. Sećam se da je često bio odeven kao pravi roker, sa onim širokim kožnim rokerskim pojasom i sa velikom tokom na sredini farmerki. Više od 230 njegovih pesama poslužiše da se na njima „uglazbi” naša zabavna muzika.

Duškovi stihovi su u pesmi sarajevskih Indeksa „Ti si mi bila u svemu naj, naj, naj” i „Treba omesti manijake”, kao i u pesmi „Glavo luda”, koja postade veliki muzički hit Zdravka Čolića. Šta bi bio najveći bend na našim prostorima „Bijelo dugme”, bez tekstova Duška Trifunovića? „Ima neka tajna veza”, „Šta bi dao da si na mom mjestu”, „Pristao sam biću sve što hoće”, „Glavni junak jedne knjige” su Duškovi stihovi. Postoji ne baš malo tajnih veza u onoj pesmi „Ima neka tajna veza”. Ovu pesmu je na singl-ploči prva, 1974. godine, snimila Sarajka Sabina Varešanović u izdanju „Jugotona”. Sledeće godine snimili su je zasebno ‒ Jadranka Stojaković i „Bijelo dugme”. Inače, ovu pesmu Trifunović je posvetio – čuvaru zatvora. I tekst, „Zlatna ribica” za grupu „Teška industrija” i njenog pevača Seida MemićaVajtu. Njegovi su tekstovi, takođe, i u melodijama „Milicija trenira strogoću”, „Život je maskenbal”. Tekstopisac je i vrlo popularnih melodija koje su pevali Arsen Dedić, Gabi Novak, Željko Joksimović…

Da je, nekim slučajem, Duško Trifunović bio tekstopisac na engleskoj ili francuskoj zabavno-muzičkoj sceni, barem nekoliko kuća u Londonu ili Parizu bile bi njegovo vlasništvo. I to ne baš bilo kakvih kuća. U Parizu, u otmenom 16-om pariškom kvartu, u Ulici Alboni, blizu metro stanice Pasi, postoji trg jednog Francuza koji je bio slavni pisac stihova za muziku. Osim Duška Trifunovića, i muzički studio Radio-Sarajeva imao je širom otvorena vrata mladim talentima. Značajno je bilo i to što je na Skenderiji postojao Dom mladih, gde su sarajevske grupe danonoćno vežbale. Dešavali su se tu i svakodnevni muzički „transferi”. Vrbovanja. Česti prelasci članova iz jedne u drugu sarajevsku grupu. Delovao je tu, uprkos godinama još uvek je aktivan, i disk-džokej, promotor i novinar, Želimir Altarac-Čičak. Ovih dana, postao je počasni građanin Sarajeva.

A tek grupe i pevači sarajevske pop i rok škole: „Indeksi”, „ProArte”, „Kodeksi”, „Čičak”, „Mića, Goran, Zoran”, „Ambasadori”, „Teška industrija”, „Vatreni poljubac”, „Zabranjeno pušenje”, „Mirzino jato”, „Divlje jagode”, „Plavi orkestar”, „Crvena jabuka”, „Hari Mata Hari”, „Bombaj štampa”, „Valentino”… Ili pevači: Zdravko Čolić, Kemal Monteno, Dino Merlin, Vedo Hamšić, Hamdija Čustović, „tigar sa Miljacke”, koji je snažnim glasom neodoljivo podsećao na slavnog Tom Džonsa. Pa, ženski sarajevski vokali: Jadranka Stojaković, Ismeta Dervoz, Neda Ukraden, Sabina Varešanović, Jasna Gospić… Napravili su svi veliki broj albuma. Ali to je već neka druga priča. Značajno ime sarajevske zabavno-muzičke scene bio je i Nikola Borota (umjetničko ime Radovan), koji se nakon rata, skrasio čak na dalekom Novom Zelandu. On je u Sarajevu važio za pionira folk zvuka. Tvorac je i šef grupe „Kamen na kamen”. Bio je prvi vlasnik malog tonskog studija…

Naravno, ne smemo zaboraviti ni grupu „Bijelo dugme” koja je nastala nakon raspada grupe „Kodeksi”, koju je činila trojka: Goran Bregović, Milić Vukašinović i Zoran Redžić. „Bijelo dugme” je zapravo, bilo ravno ensgleskim pop i rok grupama i jedina mana beše to što nisu pevali na engleskom, nego na našem jeziku. Ne samo muziciranjem, nego i samim izgledom, ponašanjem na bini, oblačenjem, i svim ostalim obeležjima „Bijelo dugme” je, u stvari, bilo savršena kopija čuvenih engleskih bendova. A najbolja njihova pesma? Za mene ‒ „Bluz za moju bivšu dragu”.

Danas program „Sećanje na Duška Trifunovića“

Povodom 15 godina od smrti Duška Trifunovića (Sijekovac kod Bosanskog broda, 13. septembar 1933 – Novi Sad, 28. januar 2006), IK Prometej i Udruženje Koreni, organizuju danas program „Sećanje na Duška Trifunovića“. U 15 sati biće položeno cveće na njegov grob u Sremskim Karlovcima, a u 18 sati počinje svečana akademija u Novom Sadu u izdavačkoj kuću Prometej.

Politika/Đ. Telebak