The Cure-jedan veličanstven bend
Nakon napuštanja osamdesetih noseći titulu jednog od najboljih autora generacije, Smit sa svojim „lekom“ nastavlja istim tempom. Turbulentne devedesete nisu bile mali zalogaj za Smita i ekipu, ali se naredne decenije The Cure pokazuje kao veličanstven bend koji sebi može da dozvoli blage oscilacije u kreativnosti. Uz nekoliko promena postave, odlazaka i povrataka The Cure su period nakon dezintegrisanja proveli prilično lepo, praveći svoj najveći hit, finalni deo trilogije započete albumima „Pornography“ i „Disintegration“ i usput upisavši se u legendu.
Wish The Cure Album po album: The Cure – Pop kult „Wish“ (1992)
Nešto više u pop raspoloženju, prvi od dva albuma kojim je The Cure počastio ovu deceniju oslanjao se na zarazne melodije i gitare koje su lako ulazile u uvo. Bilo to umetničarenje na „From The Edge Of The Deep Green Sea“, gotika u sprezi sa violinama na „To Wish Impossible Things“ ili pak svetski prepoznatljiva hitičnost čuvene „Friday, I’m In Love“, The Cure je na „Wishu“ zvučao najkompletnije do tada. Album je po samom izlasku pobrao simpatije publike, kritike i svih koji su se nešto pitali pa je i dan danas jedno od najpopularnijih izdanja benda. Takođe, na ovom albumu ih je napustio Boris Vilijams, a bendu se pridružio Peri Bamonte, a ujedno je i poslednji na kome je radio Perl Tompson, bar neko vreme.
The Cure Wild Mood Swings Album po album: The Cure – Pop kult „Wild Mood Swings“ (1996)
U ne baš sjajnoj situaciji za integritet benda, u kome su prisutni samo Smit i Bamonte (Galap je odsutan iz opravdanih razloga), bend stvara i izdaje „Wild Mood Swings“. Slušajući album, ona latinska „Nomen est omen“ ne može se činiti tačnijom. Držeći se pop duha koji su vremenom sve više gajili, uz brdo novih stilskih iskoraka koji su sa sobom povukli dosta kompromisa, stvaraju album koji je pun „jangle pop“ manira i hitičnih momenata, ali koji nije uspeo da ostvari neki veći uspeh. Zanimljivo je i to da je „Wild Mood Swings“ album koji bend najređe izvodi uživo. Iako ni po kom aspektu nije loš, album deluje malo van svog mesta u jednoj ovakvoj diskografiji, poslušajte samo „Mint Car“! Robert Smit i srećan ritmični pop mogu da prođu kao singl ili dva, ali kao ceo album, ipak ne.
Bloodflowers The Cure Album po album: The Cure – Pop kult „Bloodflowers“ (2000)
Sa sada već ustaljenom pauzom od četiri godine, The Cure izdaje album koji je mnoge fanove koji su do tada gubili veru u Smitovo stvaralaštvo vratio u režim potpunog loženja. Neke druge je, pak, dodatno udaljio od benda s obzirom na to da je album bio svojevrsni povratak korenima, a ne korak napred. Bilo kako bilo, „Bloodflowers“ je treći deo čuvene trilogije. Mračan kao ponoć i zavodljiv kao „Kiss me, Kiss me, Kiss me“, album o krvavom cveću vratio je onaj The Cure koji su svi voleli sa kraja osamdesetih. Sa zvukom koji evocira osećanja poput nekakve masivne oluje koja se približava urbanoj metropoli u sred noći, „Bloodflowers“ dozvoljava bendu da potpuno raširi svoja krila i poleti. Tu su melodramatične klavijature, tu su plivajuće gitare, moćni tekstovi i još moćnije vokalne deonice. Pravi The Cure, reklo bi se. A od bisera na albumu, bukvalno gde vam šafl stane, uboli ste pesmetinu – „39“, „The Last Day of Summer“, „Where The Birds Always Sing“ ili maestralna naslovna numera, zaista nije bitno. Sve na ovom albumu isijava savršeni The Cure gotski zvuk. Najzanimljivija stvar u vezi sa ovim albumom je, doduše, to što je snimatelj i inženjer zvuka na albumu naše gore list, Saša Janković, producent beogradskog Autoparka, ne političar.
The Cure Album po album: The Cure – Pop kult „The Cure“ (2004)
Album The Curea koji je producirao čovek koji stoji iza albuma Korna, Limp Bizkita i Slipknota. Prilično agresivnija nadogradnja zvuka sa prethodnog albuma, ali i dalje neopisivo precizan The Cure. Mračni akordi, gitare koje jedu sve pred sobom i apokaliptični Smitov glas koji nikako da ostari čine ovaj album i više nego solidnim albumom za novi milenijum. Od izuzetno abrazivne „Labyrinth“ preko gotovo radio friendly glasne rok himne „Us or Them“ pa sve do epske „The Promise“, ovaj album ne uspeva da izneveri očekivanja iako je sve pod vođstvom Geffena i producenta koji se proslavio kao glavni baja nu metala. Štaviše, dodatna ispeglanost i novo otkrivena sirovost koja je zagrebana na prethodnom albumu odlično idu ruku pod ruku.
„4:13 Dream“ (2008)4.13 Dream The Cure Album po album: The Cure – Pop kult
Kada biste morali da navedete sve elemente koji čine ogromnu istoriju ovog veličanstvenog benda, velika je šansa da biste sve te elemente na gomili našli na ovom albumu. Skoro sve, da budemo iskreni, ipak su sve pesme na ovom albumu nešto bržeg tempa pa je onaj mračni gotski epski momenat ipak izostao (za to je tu „Bloodflowers“). Zanimljivo je da dosta pesama sa albuma svoje korene vuče sa znatno starijih izdanja, kao što je hit singl „Sleep When I’m Dead“ koji je svoje demo začetke imao još pre „Disintegrationa“. Još zanimljivije od ovoga je imenovanje albuma – četiri označava četvoročlanu postavu, dok album sadrži trinaest pesama. Iako je bio najavljen, mračniji parnjak ovom albumu nikada nije ugledao svetlost dana (mrak noći?), pa je do ove godine „4:13 Dream“ poslednje studijsko izdanje The Curea. U međuvremenu su se izdešavale još neke promene u bendu pa je sada gitarista (pored Smita) čuveni Rivs Gabrels, čovek koji je uspeo da iščupa Bouvija iz dosadne komercijale osamdesetih. Na Noć Veštica 2019. godine, The Cure će izdati novi album, četrdeset i jednu godinu od nastanka.
Balkanrock
