Sve što nas zanima o strahu

Sve što nas zanima o strahu
U vreme globalne pandemije, strah nam ulazi u sve pore života. Da li strah može biti zdrav, kada prestaje fiziološki odnos prema strahu i da li nas strah uči nečemu, otkrila nam je prof. dr Olivera Stanojlović, redovna profesorka fiziologije na Institutu za medicinsku fiziologiju „Rihard Burijan“.

Emocije imaju evolucijsku svrhu sa ciljem adaptivne reakcije na pretnje, koje su posebno vezane za opstanak i reprodukciju.
Zajednički opisani strahovi su prema demonima i duhovima, zlim silama, mraku, paucima, zmijama, itd
Strah je biološki osnovna emocija svih ljudi i životinja i definiše se kao neprijatna, jaka emocija koju izaziva svest o opasnosti. Šta je strah?

„Neuronska kola koja proizvode strah, orkestriraju odbrambene mehanizme kao odgovore na pretnju, što je ključno za promenu ponašanja u smeru adaptacije na novonastalu situaciju, opstanak i preživljavanje. Stimulusi i situacije (predator) kao i fizičko stanje (glad, žeđ, seksualna želja, panika i dr) mogu biti pretnja“, kaže prof. dr Olivera Stanojlović.

Strah se može definisati kao neurofiziološki proces koji priprema organizam za delovanje urođenih ili naučenih (stečenih) odgovora na prisutnu opasnost i koristi sve telesne resurse, psihofiziološke, bihevioralne i kognitivne u stanjima straha.

Verbalno izražavanje straha je zlatni standard u proceni svesnog i subjektivnog emocionalnog iskustava straha. Zajednički opisani strahovi su prema demonima i duhovima, zlim silama, mraku, paucima, zmijama, itd.

Da li svi razumemo tuđe emocije i imaju li potrebu svi ljudi da budu shvaćeni?

„Emocionalna inteligencija (emocionalna pismenost, svesnost ili empatija), predstavlja sposobnost da se uvide osećanja drugih i prožive kroz sopstvene emocije. Pojedinci sa emocionalnom inteligencijom imaju saosećanje i sposobnost da podele i razumeju emocionalno stanje drugog pojedinca“, kaže prof. Stanojlović.

Tačnost sa kojom čovek može prepoznati emocije u sebi i drugima (putem izraza lica, tona glasa i govora tela), kao i u apstraktnim predmetima (poput umetničkih dela) predstavlja percepciju emocija, koji je važan činilac emocionalne inteligencije.

Mračnu sliku čovečanstva predstavljalo bi zamisliti svet bez empatije kao osnove saradnje, povezivanja, altruizma, morala, socijalne podrške, poverenja i emocionalne konvergencije, te drugih lepih osobina koje vode ka razumevanju.

Na pitanje da li se plašljivost i pojačana emocija straha nasleđuje, profesorka kaže da se biološkim uvidom u ponašanje dve vrse ptica, jastreba i goluba, koji se prema istom problemu sasvim suprotno ponašaju, ukazuje na genetičku komponentu ponašanja prema strahu.

Jastreb je ptica sa strategijom borbe ili bega, proaktivnim stilom, emocionalno agresivnim i odvažnim ponašanjem, bori se za teritoriju bez fleksibilnosti u ponašanju i zahteva visoke energetske potrebe.

Golub se sasvim suprotno ponaša, ima ukočeno, oprezno i pasivno – zaleđeno ponašanje, poseduje fleksibilnost, izbegava ospasnost i čuva energiju.

Telesni odgovori na strah su fizička borba i beg

„Individualna osetljivost na strah je određena genomom tokom razvoja ličnosti u interakciji sa faktorima sredine (varijacije u okruženju). Promena fenotipa kroz generacije i epigenetski efekti ili sadejstvo socijalnih faktora na ekspresiju gena, predstavlja specifičnu bihevioralnu epigenetiku“, izjavila je profesorka.

Ona kaže da izloženost stresorima (nedovoljna briga majke, loši odnosi u porodici, zlostavljanje, loša ishrana i dr.) tokom kritičnih perioda razvoja kao što su periodi prenatalnog razvoja, novorođenče, detinjstvo i adolescencija, može imati dugotrajne efekte koji mogu trajati čitav život pojedinca.

Usled epigenetskih promena nervnih ćelija (na molekularnom nivou) koja je indukovana hormonima stresa (kortizol) uspostavlja se slaba reakcija mozga na strah.

Prvi efekti epigenetske regulacije, otkriveni su posmatranjem u transgeneracijskom prenosu stila majčinstva kod pacova. Zapravo, kada su ženke pacova brižne prema potomstvu (ližu, neguju i dr.) uočeno je veće preživljavanje, potomci su manje anksiozni i manje podložni stresu (manji broj glukokortikoidnih receptora u hipokampusu).

U kući bogatih roditelja koji imaju pristup skupoj i zdravoj hrani, sa ograničenom količinom šećera, soli i masti, deca uče da vole voće i povrće, ne jedu slanu, slatku i brzu hranu.

U takvoj porodici deca se uče aktivnom stilu života (učenje raznih veština i sportova), što deluje protektivno na gene za gojaznost, redukuje razvojne psihičke poremećaje i anksioznost. Sasvim je suprotna situacija u porodici siromašnih roditelja, gde su obrazci kretanja i zdrave ishrane svedeni na minimum.

Kada je u naučnim krugovima pojačano interesovanje za fenomene straha i anksioznosti?

Jedan od prvih primera sticanja straha kroz klasične eksperimenate kondicioniranja (Pavlovljev refleks uslovljavanja) je dobro poznata studija devetomesečne mesečne bebe, malog Alberta kada se, otac biheviorizma, američki psiholog Votson Johan B. oprobao u najkontroverznijem eksperimentu u istoriji psihologije do danas.

Bezuslovni odgovor, kao što je urođena reakcija na strah izazvana glasnim zvukom (plač), kondicioniranjem se prenosi na izvorno neutralne podražaje (pacov, bez odgovora), a zatim se dalje generalizuju na srodne bele podražaje (zec, pas, krzneni kaput, pamučna vuna, deda mraz i dr).

Nakon ponavljanja uparenih stimulusa (zvono i pacov), nije samo pacov izazivao reakciju straha, već su to bili svi podražaji bele boje usled generalizacije stečenog straha. Obrasci emocionalnih reakcija koje su posmatrani u odojčadi razvijali su se u složene odgovore na strah u odraslih.

Emocionalni transferi i broj prenosa emocionalnih uslovljenih reakcija može biti veoma veliki, adaptivni strahovi i patološke varijacije (fobija) se razmatraju u smislu intenziteta.

„Istraživači su uspeli da identifikuju malog Alberta (2009. godine) kao dečaka po imenu Daglas Merite, koji je na žalost umro sa šest godina od hidrocefalusa. Razumevanje biologije ponašanja i etika ovog eksperimenta je oštro kritikovana, eksperiment je sproveden bez znanja ili pristanka Albertovih roditelja i došlo je do psihološkog oštećenja i dr.“, kaže prof. Stanojlović.

Čitanje emocija sa lica

Empirijska istraživanja sugerišu da je facijalna ekspresija pouzdani pokazatelj emocionalnih reakcija. Emocionalni izrazi lica su rudimenti ponašanja u procesu prilagođavanja.

„Prema Darvinu, jezik emocija je predstavljen izrazom lica, tj. facijalnom ekspresijom i govorom tela. Kod primarnih emocija (bes, strah, iznenađenje, radost i tuga) ali i drugih složenih emocija (ljubomora) facijalna ekspresija ima nenaučenu ili nasleđenu prirodu. I slepi ljudi, imaju slične pokrete facijalnih mišića, bez obzira da li su urođeno ili stečeno slepi“, kaže profesorka.

Facijalna ekspresija je automatska i nevoljna, kada se jednom ispolji ponavlja se. Sistem za kodiranje lica je jedan od pristupa za procenu izraza lica i zasniva se na analizi četrdeset četiri mišića lica koji se aktiviraju pojedinačno ili u kombinaciji.

Oni omogućavaju da se ispitaju analiza govora, boja glasa i nivo aktivnosti, kao i karakterističan stav (grubo ponašanje i gestovi, držanje i pristup ili izbegavanje).

Šta je karakteristično za ponašanje u situaciji kada nam preti strah?

U zavisnosti od tipa pretnje (svestan ili nepoznat), udaljenosti predatora, vremena pojavljivanja pretnje i procene rizika, reakcija može biti aktivna odbrana i bekstvo ili pasivna reakcija kada se dešava inhibicija kretanja i distanciranja, smrzavanje (zaleđivanje), kada je beg nemoguć.

Aktivno ponašanje predstavlja bezuslovne (urođene) odgovore kada je izvor opasnosti poznat i kada je pretnja na bliskom rastojanju. Aktivna strategija suočavanja se koristi kada je bekstvo od pretnje moguće i posredovana je promenama autonomnog nervnog sistema i adrenalinom (borba ili beg).

Pokreću se alarmne reakcije koje proizvode brze odgovore sa skraćenim reakcionim vremenom (širenje zenica, širenje ili sužavanje kapaka, lupanje srca, ubrzano disanje, nevoljni tonički pokreti glave, ciklični pokreti udova).

Telesni odgovori na strah su fizička borba (guranje, verbalna borba) i beg koji se odnosi na odgovore kada se povećava distanca od opasnosti (trčanje, skrivanje ili odstupanje).

Pasivna strategija suočavanja nastaje učenjem (uslovni ogovor) i to je imobilizacija ili zamrzavanje, očuvanje i povlačenje.

„Pasivne reakcije nastaju kada je pretnja na većim distancama, a predator još uvek daleko. Suočavanje sa pretnjom je neizbežna, usled predviđanja opasnosti dešavaju se autonomna inhibicija (hipotenzija, bradikardija i dr.) sa povećanim neuroendokrinim odgovorom (hipotalamo-hipofizna-adrenalna osovina i kortizol)“, zaključuje prof. Stanojlović.

RTS/ MARIJANA VUK MRĐA