Strah je kuga ovog sveta
INTERVJU: FEDOR ŠILI, dramaturg i pisac
Pekićev Hitrou služi kao slika sveta u malom, i vidimo da se taj svet suštinski ne menja
S jedne strane, imamo iskustvo korone u ovih zadnjih par godina, koja neodoljivo podseća na situaciju u „Besnilu” Borislava Pekića: kad se u romanu govori o karantinu, policijskom času, vakcinaciji, nošenju maski, zabrani okupljanja, izbegavanju međusobnog kontakta. To su stvari koje svi mi imamo u svom neposrednom životnom iskustvu, kaže za „Politiku” dramaturg i pisac Fedor Šili, koji je sa rediteljem Borisom Liješevićem ponovo ukrstio svoju pozorišnu poetiku. U Narodnom pozorištu u Somboru ovaj nagrađivani tandem istrajava na predstavi „Besnilo” po romanu Borislava Pekića. Scenograf je Marija Kalabić, kostimograf Biljana Grgur, muziku potpisuje David Klem, scenski pokret Iva Đukić, lektor je Dejan Sredojević.
Pekićev stil je prilično zahtevan za čitanje. Kakve razgovore ste vodili, intimno sa Pekićem?
Pekić „Besnilo” definiše kao roman. I on to, u nekom osnovnom smislu, i jeste. To je horor priča, triler – nešto nalik romanima Stivena Kinga, na primer – ali istovremeno Pekić ide i dublje od toga, otvara razne teme koje se, kako u radu na dramatizaciji, tako i trenutno na probama, pokazuju vrlo zanimljivim i provokativnim, pitanja morala, etike, sveta u kojem živimo… Naročiti izazov dramatizacije „Besnila” leži u pokušaju da se, što je moguće više, takve stvari zadrže, da se ta dublja pitanja koja nam Pekić postavlja ne izgube. Bilo bi lako dramatizaciju svesti na priču o besnilu na Aerodromu „Hitrou”, i to bi bilo tačno u nekom najosnovnijem smislu same radnje romana, ali time bi se ipak promašila suština onoga o čemu Pekić piše.
Borislav Pekić, politički disident, napisao je svoj roman 1981. godine, dve godine pre vašeg rođenja. Kakvo vam je zapravo ovo Pekićevo iskustvo?
Ono što mi se učinilo najvažnijim u „Besnilu” je priča o strahu. Da citiram Pekića: „Nemaj straha. Strah je bolest od koje potiču sve druge. Ravnodušnost, mržnja, zloba. Gramzivost i sujeta. Nepoverljivost i sumnja. Strah je kuga ovog sveta. Svi se boje svakog. Svi se plaše svačeg. Zbog toga se zavlače u rupe i umiru svako za sebe. Zbog toga se ne pomažu kad ih napadne besnilo. Zato je toliko njih pomrlo bez utehe.” Nisam siguran da imam nešto posebno pametno da dodam na te reči, ali tu misao, da je strah kuga ovog sveta, shvatio sam kao jednu od ključnih ideja romana. Naravno, strašno je što se pojavi neka smrtonosna bolest, ali je isto tako strašno kako pojava te bolesti utiče na ljude. Kako ta bolest stvara nepoverenje među ljudima, kako nas izoluje od drugih, kako nas na neki način čini neosetljivim za tuđu patnju… Ali i to je ključna stvar, mislim da je suština „Besnila” da za tu vrstu straha, ravnodušnosti i nepoverljivosti besnilo nije ni potrebno. Da je to već postalo neka vrsta stvarnosti koju živimo, prirodno stanje stvari koje smo svi, u manjoj ili većoj meri, prihvatili. Nije bolest besnila stvorilo takvo stanje stvari, ta bolest se samo pojavila u svetu koji je već postao takav.
Politika/B.G. Trebješanin
