Sanjaju li androidi radnička prava

Androidi i radnička prava
Prošlog meseca izašao je Aranđelovićev četvrti roman „Sanjaju li androidi radnička prava” u kom on ne odustaje od svog satiričnog pristupa naučnoj fantastici, i ne samo da odaje utisak svežine već ima i energičnost prvog romana. To je na neki način i neophodno jer sa prethodna tri nastupa nije dosegao uspeh koji zaslužuje.

Postoje dva razloga zašto se uprkos sličnom zapletu ipak ovaj roman ne može smatrati reprizom prvenca. Jedan je poetički i o njemu ću govoriti kasnije a drugi je društveni. Naime, u proteklih osam godina, naša svakodnevica se toliko intenzivirala da je maltene izgradila jednu celu novu mitologiju koju Aranđelović sada obrađuje.

Čitav niz tema nisu postojale u vreme „Labudolikih paunova”, počev o Beograda na vodi kao beskrajnog izvora inspiracije, zatim sirijskih izbeglica koje su u njegovoj viziji starosedoci Beograda budućnosti pa sve do Skadarlije koja usled stalnog renoviranja postaje kvantna crvotočina u kojoj se susreću prošlost, sadašnjost i budućnost na jedan urnebesan način. Ovo je satira o budućnosti kroz koju za početak uspevamo da shvatimo da u odnosu na prvi piščev roman već živimo u jednoj veoma drugačijem vremenu.

Glavni zaplet se međutim tiče beogradskog metroa koji zbog neuspeha da se izgradi vekovima u fizičkom obliku sada vrši transport iz dimenzije u dimenziju, gde čovek uđe na jednom mestu u kabinu a izađe na drugom mestu, sve kao u pravom metrou – ali i u drugom vremenu i u drugom svetu.

Po propulzivnosti pripovedanja, ovo je možda i najsnažniji Aranđelovićev rad. Ovoga puta se bazična naracija i profilisanje glavnih likova na tom putu od početka do kraja priče nije urušila pod lavinom briljantnih i duhovitih ideja, kao što se dešavalo ranije, kada su takvi ekscesi bili u domenu kontrolisane greške.

Kao i u prvom romanu, Aranđelović se drži strukture detektivske priče sa dva glavna junaka u istrazi i od toga ne odustaje. Masa koloritnih likova se naravno javlja usput, neki od njih imaju i ulogu bitnih sporednjaka a ne samo epizodista, ali digresije su svedene na minimum i nisu date kroz aktivnost junaka već kroz pripovedanje o raznim pojavama što čuva čitaočevu pažnju na osnovnoj priči.

Naravno, ni piščevo ispisivanje ni čitaočevo praćenje priče nisu osnovni atribut Aranđelovićevog rukopisa. Kod njega je osnovni adut svet u kom se sve dešava, satira, niz briljantnih minijatura koje često svaka pojedinačno zaslužuju po jednu pripovetku ili strip, ali ona jeste važna za čitaočevu pažnju. Otud, „Sanjaju li androidi radnička prava” stoji kao roman koji vrlo solidno može da komunicira sa čitaocima sklonijim pripovedačkim tehnikama glavnog toka i u tom pogledu predstavlja vrhunac njegovog dosadašnjeg rada.

Dok je „U.S.A.” bio u izvesnom pogledu esktravagantan i avangardan čak i u nekom – uslovno rečeno – internacionalnom okviru kao SF roman smešten u svet Nesvrstanih, gde se ne dešava puno takve proze, „Sanjaju li androidi radnička prava” je i dalje u Aranđelovićevoj Srbiji budućnosti, u nizu njenih mogućih univerzuma u kojima se ponešto razlikuja ali spasa nema.

Satira je izuzetna, naravno polarizujuća, ovaj roman se opet mnogima neće dopasti, ali ono što je nesporno je da opet nije politički korektan i da opet dosta ravnomerno udara, pa će svakoga razdraživati na svoj način.

Zanimljivo je na koji način već godinama nastaje jedan opus koji pokazuje jasan kontinuitet piščevog interesovanja. Uprkos što nije reč o serijalu, iako su sami romani veoma slični, o njima je teško pisati izdvojeno jer deluju kao deo jedne veće celine, što je opet svojstveno pre svega žanrovskim piscima, naročito Aranđelovićevom uzoru Teriju Pračetu čiji će čitaoci najpre i uživati u njegovom rukopisu i kom pravi direktan omaž kroz ime glavnog junaka najnovije knjige. U periodu kada se humor maltene u potpunosti preselio na internet, lepo je naići na rad našeg književnika koji u tom pogledu dosledno istrajava već osam godina.

Možda je baš novi roman onaj sa kojim bi Milan Aranđelović mogao da se nametne kao značajniji faktor na našoj žanrovskoj sceni. Možda i nije. Ipak, čini mi se da ovako interesantan rukopis i ovoliko sjajnih ideja ne mogu ostati bez odjeka, u ovom ili nekom drugom univerzumu.

RTS