Proleće bez „Dučićevih večeri poezije“

Svetlana Šeatović: Drugačiji svet će se sigurno roditi na ruševinama ove kolektivne nesreće

„Dučićeve večeri poezije“ je kulturna manifestacija koja se tradicionalno održava u Trebinju. Na praznik Blagovesti 7. aprila, na dan kada je preminuo veliki pesnik Jovan Dučić, u njegovom rodnom Trebinju okupljaju se pesnici i umetnici iz Republike Srpske, Srbije i Crne Gore.

Ovog proleća, zbog pandemije koronavirusa, manifestacija i naučni skup posvećen ovogodišnjem dobitniku Dučićeve nagrade, pesniku Miroslavu Maksimoviću, nisu održani. To je i povod za razgovor sa dr Svetlanom Šeatović, višim naučnim saradnikom Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, ustanovom koja dugi niz godina sarađuje sa „Dučićevim večerima poezije”, i upravnicom Zadužbine „Desanka Maksimović” koja, pri Narodnoj biblioteci Srbije, postoji već 27 godina.

Da li je razmatrana mogućnost novog termina održavanja manifestacije?

• Sada smo po prvi put, a reč je o 13. naučnom skupu u dogovoru sa gradom Trebinjem odložili sve za kraj oktobra. Tačan datum ćemo odrediti prema opštim zdravstvenim i epidemiološkim okolnostima u Srbiji i Trebinju. Moram da istaknem da je ova naučna saradnja deo Specijanih veza Republike Srbije i Republike Srpske, grad Trebinje je pokazao izuzetnu kulutrološku svest i sposobnost da su svi njegovi kulturni poslenici i gradonačelnici bili i jesu dostojni baštinici dela i imena Jovana Dučića. Pred nama je 12. zbornik posvećen Vojislavu Iliću, a zastoj u radu štamparija je u ovom trenutku blokirao finalizaciju ovog posla. Prošle godine skup je bio posvećen Vojislavu Iliću, duhovnom preteči Dučićevog poetskog profila. Intenzivna saradnja sa Trebinjem pružila je bezbednost u finansijskom i organizacionom smislu, a Dučićev grad je imao naučne skupove i zbornike najvišeg nacionalnog i estetskog nivoa. Dugogodišnji rukovodilac projekata, urednik ovih skupova i edicije akademik Jovan Delić je ličnim zalaganjem pomagao u ovom dugom trajanju, a i sama sam od 2016. godine preuzela sve te uloge.

Trebinje je mesto naučnog, umetničkog i nacionalnog nadahnuća, sinteze i jedinstva naroda u predelima jedinstvene lepote. Blagovesti kao dan upokojenja Jovana Dučića su bile centralni deo manifestacije i sada prvi put posle 12 godina osećam neku vrstu sete i tuge jer nigde lepše ne možete osetiti taj najsvetliji praznik i snagu pesničke reči kao u Trebinju, tu nadomak mora sa prvim mirisima proleća u zaleđu Leotara. Sada je pred nama neko drugo zlokobno proleće, ali nije to prvi april u našoj istoriji koji preživljavamo u najvećim iskušenjima. Kao što T.S. Eliot kaže: „April je nasuroviji mesec”! Ove godine skup je posvećen Miroslavu Maksimoviću, dobitniku nagrade „Jovan Dučić”, a na skupu će učestvovati 25 najistaknutijih proučavalaca srpske poezije.

Pre nekoliko meseci postali ste upravnica Zadužbine „Desanka Maksimović”. Šta je misija Zadužbine i kako modifikujete planove u ovoj godini zbog aktuelnog stanja?

• Uloga Zadužbine je da čuva ime ove pesnikinje u naučnom i najširem društvenom pogledu kroz publikovanje njenih dela, podsticanje naučnog rada, priprema kritičkog izadanja, brige o rukopisnoj zaostavštini, dodela nagrade “Desanka Maksimović”, organizacija naučnog skupa o dobitniku nagrade i publikovanje Izabranih pesama dobitnika. Prethodni upravnici su veoma brižnim radom pripremili kritičko izdanje Celokupnih dela Desanke Maksimović, a sada je u toku priprema digitalnog izdanja. Svake godine Zadužbina dodeljuje nagradu “Desanka Maksimović” za doprinos razvoju srpske poezije u Brankovini 16. maja na dan rođenja ove pesnikinje. To je jedna od najprestižnijih nagrada za srpsku poeziju koja valorizuje najviše estetske vrednosti. Ovih dana smo objavili elektronsku verziju izabranih pesama Zagrljaj u kome nema nikoga Vojislava Karanovića prošlogodišnjeg dobitnika nagrade “Desanka Maksimović”.

Simboličan naslov izabranih pesama u ovo vreme socijalne izolacije i odvojenosti od dragih bića. Pripremama se za štampu zbornik o Ani Ristović, koja je dobitnica nagrade za 2018. godinu. S obzirom na stanje, videćemo da li ćemo dodeliti nagradu za 2020. godinu ili će to biti bez finansijskog dela, jer se za sve nagrade svake godine konkuriše kod resornog Ministarstva. Za sada jedina uporišna tačka je Narodna biblioteka Srbije koja je suosnivač u finansijskom i logističkom pogledu, suizdavač i baza bez koje ne bi mogli da funkcionišemo.

Zadužbina ima svoj sajt, šta posetioci mogu na njemu da pronađu?

• Sajt Zadužbine „Desanka Maksimović” sadrži kritičko izdanje Celokupnih dela Desanke Maksimović koja su besplatno dostupna i to je presedan u našoj kulturi! Najpre jer je reč o minuciozno pripremljenim delima prema najvišim standardima kritičkih izdanja i sada je pred čitaocima i Legat ove pesnikinje sa velikim delom pisama brojnim savremenicima u Srbiji i inostranstvu, beležaka, autografa pesama koje su digitalizovane. Ostalo je još dosta posla, ali sajt pruža izuzetno dragocen rukopisni materijal i 100 publikacija svih žanrova, naučnih zbornika o delu Desanke Maksimović, dobitnicama nagrade, izabrane pesme, bibliografije, dvd izdanja i notne zapise pesama komponovanih na stihove Desanke Makismović. Zadužbina „Desanka Maksimović” ovim ispunjava svoju višestruku društvenu, naučnu i umetničku funkciju koja je dostupna svima na sajtu www.zdm.nb.rs.

Kao rukovodilac Odeljenja za poetiku moderne i savremene književnosti u Institutu za književnost i umetnost, možete li nam reći na kojim projektima radite u Institutu?

• Nastavljamo rad na ediciji Poetička istraživanja koju je pokrenuo još devedesetih godina prof. Novica Petković i prošle godine smo obeležili 25 zbornika koji predstavljaju vrhove srpske poezije, od Jovana Dučića, Milana Rakića do Ivana V. Lalića, Jovana Hristića i Matije Bećkovića. Trenutno je u štampi zbornik o Vojislavu Iliću, očekuje nas skup o Miroslavu Maksimoviću. Sada je u planu objavljivanje radova za međunarodni zbornik sa konferencije o nadrealizmu koju smo održali prošle godine, međunarodni zbornik o poetici srpske književnosti sa preko 50 radova iz 10 zemalja u čast akademika Jovana Delića dugogodišeg rukovodioca projekta, a potom i finalizacija međunarodnog zbornika o manifestima u srpskoj književnosti 20. veka u saradnji sa kolegama sa Odeljenja za komparativnu književnost.

Pre dve godine sam pokrenula ediciju Limes koja otvara nova interdisciplinarna tumačenja književnih dela i kulturnih fenomena i tu je objavljen zbornik o Sibu Miličiću. Za ovaj novembar planirali smo skup o Niku Bartuloviću nadajući se da ćemo skinuti patinu i stigmu sa brojnih imena naše književnosti, ali i sada je već izvesno da će neki od tih poslova morati da se pomere u 2021. godinu.

Poslednjih deset godina usmerili ste svoje interesovanje ka proučavanju uticaja Mediterana u srpskoj književnosti 20. veka. O kakvom projektu je reč?

• Mediteran sam uvek volela na neki sasvim ličan način, more, istoriju i kulturu naroda na evropskim obalama Sredozemlja. Najpre sam dubinu mediteranskih orjentacija otkrivala u poeziji Ivana V. Lalića koga u inostranstvu prepoznaju kao mediteranskog i vizantijskog pesnika, posebno na anglosaksonskom prostoru. Preko Lalićeve poezije stigla sam do Jovana Hristića, a onda se pred mojim očima otvorio ceo tok u srpskoj književnosti 20. veka, od Dučića do savremenih pisaca Gordane Ćirjanić i Vladimira Pištala.

Otkrivala sam Mediteran preko istoričara i geografa Fernana Brodela, a zatim sam od 2012. pokrenula projekat Horizonti Mediterana sa Univerzitom u Peskari. Rezulat je bio zbornik 2013. godine sa preko 800 stranica i 39 radova iz devet zemalja Acqa alta Mediteranski pejzaži u modernoj italijanskoj i srpskoj književnosti u kouredništvu sa Persidom Lazarević Di Đakomo i Mariom Ritom Leto sa Departmana za slavistiku u Peskari. Nedavno smo ga postavili i kao digitalnu verziju na sajt IKUM a. Posle sam nastavila istraživanja mediteranskih, ali i rubnih prostora Hercegovine i Dalmacije na kojima su živeli naši pisci, unosili te tanane linije u dela, junake na kojima su se prelamali Istočno i Zapadno rimsko carstvo, pa istorijsko i kulturno nasleđe antičke i vizantijske kulture, putovanja i opsesije metafizikom prostora Sredozemlja, antropologijom, etnologijom kroz putovanja i dela Dučića, Crnjanskog, Andrića, Sibe Miličića, V. Desnice do već pomenutih savremenika.

Taj mediteranski duh sam otkrivala kroz antičku filozofiju, književnost, ali i u savremenom toku geofilozofije Evrope i Mediterana u delima Masima Kačarija i Katerine Reste. Tako sam proučavajući i taj noviji tok geofilozofije videla da su filozofi i pesnici spremni na promenu koja je nužna i da će se i Evropa odvojiti od anglosaksonske dominacije, a sama Evropa podeliti na sever i jug. Danas to u doba korone gledam i nisam iznenađena.

Kako izgleda Vaš radni dan kod kuće? Šta novo pripremate?

• Moj radni dan nema vreme kao i pre vanrednog stanja. Posao u naučnim institucijama je često samo organizaciono vezan za određeno vreme do 16 časova, ali pravi istraživački poslovi i vreme kada pišem je doba noći. Sada u kući više radim tokom dana, ali sam i majka jednog gimnazijalca sa svim dilemama i novim oblicima učenja na daljinu što zahteva dodatnu energiju. Rezimiram svoj profesionalni i lični život, raspakujem delove velike biblioteke koju nisam još sredila posle već sedme seobe u mom turbulentnom i dinamičnom život, čitam knjige za koje nisam imala vremena, slušam muziku koja me relaksira, gledam sa svoje nove terase buđenje proleća između zgrada jednog novobeogradskog bloka, prazne bulevare, osluškujem tišinu koje sam bila željna, a sada je ima na pretek. Iz tih trenutaka raste nova energija i saznanja za koja je trebalo vreme i „usporavanje”.

Trenutno se bavim jednim tekstom o vinu, religiji i književnosti u Ljubavi uToskani Miloša Crnjanskog, spremam predavanja onlajn za kurs „Mediteran u srpskoj književnosti” za Univerzitet u Peskari u Italiji gde sam gostujući profesor ovog semestra, ali okolnosti su promenile način rada u svakom pogledu i još mnogo nedovršenih tekstova za koje je trebalo vremena.

Koje knjige biste preporučili za ovaj period izolacije? Imate li poruku za naše građane, kako da upotpune vreme provedeno kod kuće?

• U vreme izolacije najpre bih preporučila renesansnu knjigu Đ. Bokača Dekameron koji se na jedinstven način erosom odupire tanatosu, ali i Kamijevu Kugu, Markesovu Ljubav u doba kolere, Pekićevo Besnilo, Ćosićevo Vreme smrti 3 ili Roman o Londonu Crnjanskog. Rekla bih da se vratimo sebi, malim stvarima koje nam čine život, dobrim knjigama, muzici, nedovršenim poslovima, da se radujemo i kapima kiše i zracima sunca na prozoru jer sada treba „samo” preživeti. Ja čitam i mediteranski duh Lorensa Darela Gorke limunove Kipra, ali i poslednju gotovo proročku zbirku Ruke u rukama Ane Ristović koja nas podseća na otuđenost i površnost sveta u kome je nedostajalo kućnog putovanja po sopstvenoj sobi i unutrašnjem svetu.

Uvek se vraćam zbirci Četiri kanona (1996) Ivana V. Lalića sa stihovima upućenim Bogorodici gde vapi za spasom sveta u kome vlada „megainflacija smisla” i „raste ubrzanje/ Nesreće u pokretu”. Slaveći Blagovesti sa kojima smo i počeli ovaj razgovor i u susret vaskršnjim praznicima Lalić skrušeno moli: „Ti koja istinu znaš, što stoluje u ruži/Raja nebeskog, i zrači, ti s trepavica kapni/ Svetlosnu suzu u tamu što boji konac veka,/Da svetlije nam bude, i toplije u noći”. Mada ovo nije konac veka jeste sasvim sigurno kraj globalističke epohe, a novi i drugačiji svet će se sigurno roditi na ruševinama ove kolektivne nesreće. Na to su nas upozoravali pesnici i filozofi! Homeri našeg doba! Samo je trebalo da ih pažljivo čitamo…

RTS