Patrijarh Porfirije o Terensu Maliku

Nedavno smo svedočili jednoj retkoj pojavi u našem javnom prostoru: u svom prvom intervjuu za RTS kao imenovani naslednik trona Svetog Save, Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Porfirije citirao je najnoviji film Terensa Malika “Skriveni život”. Time se otkrio kao istinski filmofil, ali zašto je patrijarh srpski citirao baš slavnog američkog reditelja asirskog porekla, i o čemu Malikovi filmovi zapravo govore?

Skriveni život (2019)
„Verujem, Gospode; pomozi mome neverju”
Jevanđelje po Marku 9:24

Uprkos hvali kritike i dugoj karijeri ispunjenoj najprestižnijim filmskim nagradama (Venecija, Berlin i Kan), Malik je autor koji je i dalje mahom nepoznat široj publici – primera radi: moj prvi komšija u Bostonu, gde živim, jedan vrstan muzičar i projektni menadžer u poznatoj bolnici, za njega nikada nije čuo! A Malik, svakako, pripada panteonu filmskih stvaralaca poput Tarkovskog, Felinija, Bergmana, Tara, Fon Trira, autora koji su film uzdigli do nivoa vrhunske umetnosti – onih koji su se u svojim najboljim filmovima najviše približili „ljudskim snovima”, kao što je govorio pokojni Vlada Pertrić, vrsni poznavalac i teoretičar filma. Ili bi, u Malikovom slučaju, čovek mogao tvrditi da je reč o autoru koji se najviše približio iskustvu hrišćanske vere.

Svakako, vera je jedna od tema koja dominira čitavim njegovim opusom, u svim njenim oblicima: strasna, prolazna, snažna, vera ophrvana sumnjom, ona koja obesnažuje, raste, opada, i ona koja gasne. On izraze vere nudi kroz snagu filmskog jezika, otkrivajući uz to i lepotu ovog sveta.

U Skrivenom životu ljubav prema Bogu i vera u zapovest „ne ubij” čvrsto su ukorenjeni u glavnom liku stvarnog austrijskog seljaka, Franca Jegerštatera, čak i ako to znači napuštanje svega što mu je najmilije – žene i dece, uvrežene lepote austrijskih Alpa, crkve i zemlje (ove poslednje dve će njega napustiti), čak i ako to znači sigurnu smrt. Kako je na to i patrijarh Porfirije skrenuo pažnju, podjednaka ljubav prema Gospodu očituje se takođe i kod njegove žene: kada Franc zbog odbijanja da služi u Hitlerovoj vojsci bude osuđen na smrt, pre pogubljenja pita svoju ženu da li bar ona razume njegov gest kada niko drugi ne razume, ona mu kaže ne da ga razume, već da ga voli – ljubav, kao i hrišćanska vera, prevazilazi svaki razum i poimanje.

Patrijarh Porfirije o Terensu Maliku
Ulog je, međutim, još veći: nevoljan da se bori za naciste u ratu u koji ne veruje, Francu se nudi da se pridruži vojsci u neborbenoj ulozi i tako sačuva obraz pred svojim zemljacima, što niko, zapravo, ne bi za to znao. Kao što Barbara Vandenbur piše u svojoj filmskoj kritici, Malik kroz Francove postupke, tj. njihovo odsustvo, svakom od nas postavlja ista ona pitanja koja nam i sama hrišćanska vera često postavlja: „Zašto bismo uradili ispravnu stvar ukoliko to ništa ne menja? Čemu vredi neposvedočena žrtva? Je li je nečija duhovna čistota vredna tuđe patnje?”

Za Malika odgovor leži u citatu Džordža Eliota kojim se završava film i iz kojeg on crpi naslov: „… Jer rastuće dobro sveta delom zavisi i od neistorijskih dela; da stvari nisu loše po nas kao što su mogle biti bezmalo dugujemo ljudima koji su verno živeli skrivenim životom, i počivaju u zaboravljenim grobnicama.”

U ovome je i direktna paralela sa neznanim atoskim monasima koji, poput Franca Jegerštatera, žive i mole se visoko iznad mora, držeći u molitvi čitav svet na okupu, o čemu je i patrijarh Porfirije u intervjuu govorio.

Iz filmova
Protagonisti u Malikovim filmovima kreću se prelepim nepreglednim pejzažima (ne uvek ljudima pristupačnim), od ogoljenih pustara Dakote, preko u Drugom svetskom ratu krvlju natopljenog brda pacifičkog ostrva, zatim bujne prirode Novog sveta, snegom pokrivenih vrhova Alpa sa savršenim nebeskim plavetnilom i zelenim padinama, do naftnih polja i uredno poređanih kuća iz predgrađa Oklahome, modernih lavirinata Los Anđelesa i Ostina u Teksasu.

Malikovim filmskim svetom dominiraju osnovni elementi – zemlja, voda, vazduh, vetar i vatra – koje mi, kao posmatrači, možemo gotovo dotaknuti i opipati.

Ka čudu (2012)
Taj svet nastanjuju savremeni putnici kroz vreme i prostor, koji krećući se pažljivo promatraju sve nepravde i nedela protiv prirode i društva, uz bes i ogorčenost koji u njima kuljaju, trpeći bol koji im se nanosi i koji oni nanose drugima.

„Čak se i njegovi najherojskiji likovi teško nose sa moralnošću, iskušenjem, nasiljem i gubitkom smisla”, primetio je filmski kritičar Majkl Džošua Roving. Oni tumaraju svetom kao izgubljene duše, a njihove staze su i vizuelne i otkrivalačke; oni se kreću i zaustavljaju iznenada, usred kadra, ostajući uvek u jedinstvenom ritmu sa osnovnim filmskim elementima (montažom, pokretom kamere, pokretom unutar kadra, itd.), i u jedinstvu i sa božanski inspirisanom muzičkom temom, u rasponu od Vagnera do našeg Arsenija Arse Jovanovića, i sa muzikom koju stvaraju njihovo sopstveno disanje, krici i šaptaji.

Drvo života (2010)
U filmu Drvo života, nakon što izgubi sina zbog neimenovane porodične tragedije, gospođa O’Brajan tiho i optužujuće šapuće: „Gde si bio?” Ovo pitanje jasno je upućeno Bogu (film počinje citatom iz Knjige o Jovu, koja počinje istim rečima, „Gde si ti bio kad osnivah zemlju?…”). Kao što je pisac Ijan Bakvolter primetio, Malik se „vraća osnovama ne samo sveta, već samog univerzuma – sam možda pružajući odgovor na pitanje njegove junakinje, kao sveznajući pripovedač ili, ako vam je draže, iz Božje perspektive – odgovor koji Jovu otkriva čudo postanja”. Odatle početnih pola sata sekvence Stvaranja u Drvetu života prolazi u „vrtlogu stvaranja i evolucije: galaksije koje se okreću, raznobojne nebule, planete u nastajanju; ćelije koje se dele, razvijaju, pretvaraju u meduze, čekićarke i dinosauruse, pre nego što završe upravo u Teksasu pedesetih godina XX veka, kada gospođa O’Brajan rađa jednog od svoja tri sina.”

Da, postoji kod Malika vera koja je u krizi i sumnja u veru, ali postoji i vera u hrišćanskog Boga, „Alfu i Omegu, Početak i Kraj, Prvog i Poslednjeg.”

Cena stvaranja filmova sa beskompromisnom vizijom možda jeste naizgled visoka. Kada je pre više od četrdeset godina Malik 1978. snimio svoj drugi film Božanstveni dani, Vlada Petrić je napisao: „Istorija se uporno ponavlja… Kada je snimljen Građanin Kejn, mnogi kritičari su pisali da je vizuelno ‘suviše lep’, kao narativ ‘suviše konfuzan’ i ‘suviše hladan’ po utisku koji ostavlja. Gotovo iste kritike upućuju se sada Malikovom filmu Božanstveni dani.”

Vodič kroz filmove Terensa Malika
Naizgled se ništa u međuvremenu nije promenilo. Sećam se kada smo moj prijatelj Vlada Pištalo, dok je još živeo u Bostonu, i ja mnogo puta išli na projekcije Malikovih filmova sa dubokim, hodočasničkim poštovanjem; iz bioskopa bismo uvek izlazili u tišini, a slabašni izrazi divljenja onome čemu smo upravo svedočili potekli bi iz nas tek uz pomoć recine u obližnjem grčkom restoranu Desfina, koji je bio naša redovna postbioskopska stanica.

Gotovo kao po pravilu u sali bi na projekcijama Malikovih filmova bila tek šačica nas. Kada smo moja supruga i ja otišli da pogledamo Skriveni život na katoličko Badnje veče bili smo maltene jedina publika u sali; tužni jer smo videli kako druga publika hrli da vidi neki nebitan romantični film u susednoj sali, ali i srećni što nam se pružila prilika da se počastimo doživljajem prikazivanja Malikovog film na velikom platnu samo za nas!

Novi svet (2014)
Baš kao što su Francovi unutrašnji motivi i dela ostatku sveta bili skriveni, i Malik je pronašao jedan skroviti kutak u kojem može da razmišlja i stvara, odbijajući da prisustvuje promocijama svog filma, odbijajući pres konferencije, javna pojavljivanja i intervjue, ostajući veran čistoti filmskog jezika kao sredstva kojim se nadilazi stvarnost.

Od svih mojih putešestvija s njim, čuvaću uspomenu na put kroz Novi svet. To je oda bezuslovnoj ljubavi između Pokahontas i engleskog vojnika Džona Smita, ljubavi koja peva uglas sa prirodom, a da u celom filmu nije prikazan nijedan poljubac (sem jednog kratkog, nežnog dodira usana koji se ne računa) a kamoli nešto više! I na ovaj način bogotražitelj Malik otkriva nam ono što se ne da otkriti, meša karte gledaočevog iskustva i očekivanja i daje nam „staro za novo”, što bi rekao Duško Radović, na našem putovanju – „ka čudu”.

(Sa engleskog prevela: Jelena Žarković)
autor je video producent na Tafts univerzitetu, Masačusets, SAD

RTS OKO