Od Itake do tamnog vilajeta

Od Itake do tamnog vilajeta – kako su domaći i strani putopisci doživeli Kosovo i Metohiju
Evropljani često imaju zazor od balkanskog tamnog vilajeta, ali među njima ima i onih koji su s uvažavanjem pišu o odbrani srpskog nacionalnog identiteta Na Kosovu je svaki toponim, svaka utvrda, porušeni manastir ili crkva, novosagrađena džamija ili han, svaki pazarni dan ili raskošni vinograd, svedok cikličnosti vremena. To primećuje dr Ana Stišović Milovanović, povodom nedavno objavljene monografije „Kosovo i Metohija, stari putopisi” za koji je načinila izbor, i za ovo izdanje napisala predgovor i komentare.

Među izabranim putopiscima su jedan vladar, diplomate, konzularni savetnici ili sekretari ambasada, pisci i pesnici, sveštena lica, istoriografi, geografi, učitelji, vojnici, ali i žbiri ili svetski putnici bez specifičnog zanimanja. Prvi zapis srpskog autora je iz 15. veka (despot Stefan Lazarević), prvi zapis evropskog putopisca je iz 16. veka (Feliks Petančić), a poslednji je iz prve polovine 20. veka (Veljko Petrović, Rebeka Vest).

– Neki su putopisci dolazili na Kosmet da bi službovali. Drugi, da bi nastavili put prema velikim i važnijim destinacijama, najčešće Carigradu. Neki su znatiželjnici, pa su ispitivali istoriju i mit, kretanje stanovništva, običaje, rečne slivove ili načine na koje se seje pšenica i gaji vinova loza. A neki su dolazili da ustanove kuda bi se mogao praviti put za vojsku koja bi ka Carigradu krenula – navela je u predgovoru Ana Stišović Milovanović, naučni saradnik u Institutu za srpsku kulturu u Prištini.

Srpski putopisci o Kosovu i Metohiji, kako dodaje, govore kao o zavetnom, mitskom prostoru na kojem su sačuvani svi tragovi negdašnje slave, potom strahotne devastacije nacionalnih, materijalnih i duhovnih vrednosti.

– Njihova senzitivnost i empatija za stradanje sopstvenog naroda, kojem svedoče na svakom koraku, govori o intenciji putopisa. Neki od njih (Grigorije Božović, Rastko Petrović, Dragiša Vasić) na Kosovo dolaze kao Odisej na Itaku. S druge strane, evropski putopisci imaju često predubeđenja i zazor od balkanskog tamnog vilajeta, ali među evropskim putopiscima ima i onih koji su s divljenjem i uvažavanjem govorili o srpskoj istoriji, sakralnim i svetovnim spomenicima, ali i istrajnoj odbrani srpskog nacionalnog identiteta u strahotnim uslovima bezakonja – ističe Ana Stišović Milovanović.

U knjizi su putopisi monaha Gideona Jurišića, pravnika Miloša Milojevića, bogoslova Zarije Popovića, profesora na Liceju Pante Srećkovića, monaha Milojka Veselinovića, književnika Branislava Nušića, Milana Rakića i Dragiše Vasića.

Od stranaca tu su diplomata Filip Difren-Kane, pesnik Žan Palern Forezjen, biskup Marin Bici, jedan od najslavnijih otomanskih putopisaca Evlija Čelebija, lekar Edvard Braun, diplomata Ig Pukvil, filolog i dilomata Johan Georg Han, književnica Meri Edit Daram, lekar Ami Bue, istoričar Ivan Stepanovič Jastrebov, slavista Aleksandar Giljferding, putopisac Georgina Mjuir Mekenzi…

U knjizi se nalazi zapis „Gračanica” Janićija Popovića iz 1927. godine. On iznosi kritiku: „Manastir nema čim više da nahrani i napoji svet koji dođe na sabor, a i taj svet: dođe, razgleda, uđe ili ne uđe u crkvu, proćaska u kolu, prođe uza selo, i većinom se i ne seti da i crkvi treba ostaviti koju paru, kao što se ostavlja barakama za vino, pivo i rakiju!”

Popović nastavlja: Iako i danas dolaze ljudi iz „belog sveta” da se dive starini i lepoti crkve, i ako se i danas na sva usta viče: „Kosovo! Kosovo! Kosovo!”, manastir je ipak napušten i od naroda i od države, tako da u ujedinjenoj i moćnoj državi grca u sirotinji! Ako se ne smatra da je manastir „odigrao svoje” zaista je nerazumljivo.

Putopisci su obišli Gazimestan, Nerodimlje, Janjevo, Devič, Vučitrn, Kačanik, Prizren, Muratovo turbe… Evlija Čelebija ostavio je belešku o Novom Brdu, o toj „tvrđavi i radionici za topljenje srebra”. „Za vreme vladavine sultana Murata Četvrtog ovde je u državnoj kovnici kovan novac”, naveo je u svom putopisu.

Aleksandar Giljferding zapaža da je „srpski narod video više tuge nego radosti, i da mu je istorija puna stradanja”.

Pa zapaža: „Ali posle Kosovske bitke za njega ne bi bilo veće bede i nevolje, nego preseljenje patrijarha Arsenija Čarnojevića sa 37. 000 srpskih porodica u Austriju 1690. godine. Doduše, sam Arsenije ne može se za to kriviti, stado njegov stradaše pod jarmom, koji se dalje ne mogaše nositi; preko Dunava pak bi obećana Srbima nova otadžbina, u kojoj bi bila sreda prerađena za svu zemlju srpsku; obećana im bi u tom novom otečestvu sloboda i zakrilje za pravoslavnu veru, nezavisnost unutrašnje uprave pod vlašću vojvode koga bi narod birao, i najposle oslobođen od svih danaka a samo da služe kao vojnici; i ova obećanja biše potvrđena poštenom reči i svečanim pismom bečkoga ćesara! Ali se sluči ono, čemu se Arsenije nije nadao”.

Putopisac zaključuje: „Novo otečestvo, koje Srbi osvojiše na severnoj obali Dunava, one plodne ravnice Banata, Bačke i južne Mađarske, naskoro postaše mamac kolonistima vlaškim, mađarskim i nemačkim. Srpska narodnost poče uzmicati pred tuđom poplavom, i po mnogim mestima nestade je sasvim, a u nekima se s mukom odupire većini tuđi stihija i moraće izumirati malo po malo, umesto slobode i zaklona obećanog pravoslavnoj veri, ona bi pritešnjivana, s početka javno i silom (zna se da je već u godini 1751, 100. 000 Srba ostavilo Austriju i prešlo u Rusiju, zbog gonjenja da se pounijate), a posle tajno, tako da je i sam san srpskog patrijarha bio uništen. Ni na što ovako dobrosrećni Arsenije Čarnojević nije ni pomislio. Ali je valjalo da on predvidi, šta će biti sa onom zemljom koju je ostavio. Sva Stara Srbija opusti…srce Stare Srbije zauzeše Arnauti, koji se spustiše iz sirotnih i ladnih gora u plodne i tople ravnice, koje Srbi ostaviše…”

Urednik knjige je Milisav Savić, izdavač „Raška škola”.

Politika