Knjiga o Glogiju

Nedavno je, u izdanju „Vukotić Medije“, objavljena knjiga „Glogi“, životopis prerano preminulog glumca Nebojše Glogovca – devetog februara navršava se tri godine od njegove smrti. S dozvolom izdavača donosimo nekoliko poglavlja iz ove knjige.

Kad je na Akademiji rekla: „Ja sam iz Trebinja”, Nataša Ninković je primetila da su ljudi oko nje počeli da se zgledaju. „Jel’ to beše Bosna ili Hercegovina?”, neki su se glasno pitali. Samo se jedan momak trgao: „I ja sam iz Trebinja”. U trenutku kad su im se pogledi sreli, trebalo je da protekne čitav jedan sekund da bi njeno iznenađenje smenio osećaj da nije sama. Da ima podršku. Neuhvatljivu i neobjašnjivu, ali – podršku. Hercegovina je bila prva spona koja se, takoreći, sama namestila između njih. Na toj osovini njih dvoje su, kasnije, izgradili čitavu mrežu prijateljskih odnosa.

• Kad smo radili vežbe na klasi, lepo se videlo da je poseban. Bio je ozbiljniji, zreliji, uz svu tu punoću života koju je nosio sa sobom. Imao je dubinu, imao je ludilo i imao je nenormalni talenat. Izdvojio se od samog početka – kaže Nataša.

Nela Mihajlović se seća da je još od studentskih dana bio drugačiji od svih. Dešavalo se da za piše neku svoju misao, nekada bi od toga nastala pesma.

• Radio je to uzgred, između dva časa na FDU, u kafani dok pijemo, stopirajući od faksa do Pančeva, onako, za svoju dušu, i za našu, ako nam ih pročita. Evo jedne.

Jebem ti sve zvezde
Jebem ti njihove zrake
što se spotičem na njih pa
padnem gavom u blato.
Jebem ti ih što su kurve
da mi ne ukrste
mačeve nad glavom i
odlikuju me ordenom
„malo puke sreće”.
Ej, Bože bre promešaj
te tvoje karte
opet sam tropa
Bože, baci kocke
drugom rukom
meni stalno padaju
na ćošak
Evo ti krpa Bože
obriši mi kuglu
muti mi se pred očima
pa ne vidim ni gde je
ona ni gde sam ja
Bože daj mi samo jednu
ružu bez trnja
dok ja očistim trnje
svaka mi uvene
Pa da stignem da joj je dam
pre onih sa plastičnim
cvećem u rukama
Umiću se ja Bože, samo
vode mi daj, samo kap,
usta ova da operem
krvava i debela
Da mogu da je poljubim
Neće joj smetati krv.
Reći ću da sam zubima
kidao trnje i da su mi
ruke bile u dve lubenice,
hteo sam srce da im izvadim
pa da joj dam oba i
ovo moje.
Upakuj me Bože pa
joj me pokloni.

Kada Nelu Mihajlović pozovu da govori svoju omiljenu poeziju na nekim književnim večerima ili na Radio Beogradu, ona kaže i ove stihove, ne navodeći ime autora.

RTS/Aleksandar Đuričić/Vukotić Medija