Frenk Zapa: Muzika je najbolja

Od svoje prerane smrti decembra 1993. od raka prostate, Frenk Zapa je pod svojim i/ili imenom grupe „The Mothers Of Invention” objavio skoro 70 albuma (serija posthumnih izdanja dobrano im je uvećala broj). Muzička raznolikost ovih ploča kretala se od najosnovnijih rokenrol šablona, preko bluza i džeza do složenih kompozicija savremene „umetničke” muzike sa kojima i danas nastavljaju da se bore izvođački orkestri širom sveta. U tom kolosalnom opusu albumu „Freak Out!” ne može da se da mesto ni najboljeg ni najuspešnijeg, ali sama činjenica da je bio ulaznica za pop tržište, opravdava njegovo posebno mesto u istoriji.
Frenk Vinsent Zapa (Frank Vincent Zappa) rođen je u Baltimoru 21. decembra 1940. godine. Sredinom pedesetih, porodica Zapa preselila se iz Baltimora u Kaliforniju gde je Frenka pokupila zaraza ranim rokenrolom, du-uap pevačkim grupama i izvornim bluzom. U pustinjskom gradiću Lenkesteru, Frenk i njegov prijatelj Don Van Vlit – ubrzo će dobiti umetničko ime, Kepten Bifhart/Captain Beefheart preslušavali su gomile ploča i takmičili se u pamćenju imena autora, kompanija i kataloških brojeva. Međutim, pored ove tinejdžerske strasti, pred Frenkom su se veoma rano otvorila vrata jednog paralelnog muzičkog svemira. Dok je preturao po rafovima prodavnice ploča on je nabasao na album („Lik na omotu izgledao je kao ludi naučnik!” – rekao je jednom prilikom Zapa) sa delima savremenog kompozitora Edgara Vareza.

Koristeći uglavnom zvuke udaraljki i nemuzičkih efekata, Varez je stvarao „organizaciju zvuka”, nenaviknutom uhu uglavnom nalik kakofoniji, ali je za povlašćeni krug srodnih duša njegov opus ostao revolucionarna prekretnica pa ga neki smatraju i ocem elektronske muzike. Istraživanja u novom pravcu povela su mladog Zapu ka drugim kompozitorima dvadesetog veka, kao što su Igor Stravinski ili Anton Vebern, a u završnim razredima srednje škole pokušao je i sam da piše avangardne muzičke komade i aranžira ih za školski orkestar. Ipak, nijednog trenutka njegovo uranjanje u svet teško svarljivih „ozbiljnih nota” nije ugrozilo Zapino oduševljenje za mnogo banalnije muzičke forme, od du-uap šlagera, preko špica televizijskih serija i jeftinih horor filmova do cvrkutavih reklama za proizvode namenjene ludilu potrošačke groznice. Sve je to za Frenka bila MUZIKA.

Studio Z.

Po završenoj srednjoj školi Zapa je odlučio da produbi poznavanje harmonije i pomno sluša predavanja na koledžu, ali je od formalnog školovanja odustao shvativši da su ga uvek privlačila rešenja za koja profesori govore da ih nikada ne treba upotrebljavati. Preselivši se zbog fakulteta bliže Los Anđelesu, Frenk se primakao i svetu filma, nabacivši nekoliko poslova postavljanja zvučnih podloga za (izuzetno) niskobudžetne projekte. Žudnju za rokenrol svirkom gasio je najpre kao bubnjar, a potom i kao sve spretniji gitarista u nizu neuspešnih bendova. Ključna promena u Zapinom životu nastala je kada se zaposlio u jeftinom studiju za snimanje, a potom ga i otkupio pošto mu je sa velikim zakašnjenjem stigao honorar od vesterna „Polako beži kući” (Run Home Slow). „Studio Z” ostao je poprište mnogobrojnih snimanja manje ili više darovitih likova željnih prodora u obećano carstvo popularne muzike, ali je Frenk sada imao priliku da na trake beleži i sopstvene radove. U međuvremenu doživeo je i prvo televizijsko predstavljanje kao avangardni kompozitor. Mladi Zapa izveo je svoj „Končerto za bicikl u dvoje” u emisiji voditelja Stiva Alena. Bila bi to možda beznačajna fusnota u kasnije plodnoj karijeri, da nije sadržala dve bitne odrednice – sa jedne strane Frenkov poseban smisao za humor, a sa druge stav američkih medija prema njemu kao „otkačenjaku” koji radi blesave i potpuno besmislene stvari.

Jedan od „pacijenata” „Studija Z” bio je i pevač Rej Kolins. Njegov barski sastav „Soul Giants” ostao je bez gitariste, pa se Rej dosetio brkatog producenta s kojim je napravio nekoliko snimaka. Frenk Zapa bio je suviše snažna i svojeglava ličnost da bi tek tako pristao na ulogu disciplinovanog tezgaroša. Pre nego što su uspeli da shvate šta im se dešava „Divovi soula” postali su „The Mothers” („Majke” mada je izvorno značenje bilo „opasno dobri muzičari”, jer je ime bila tek šifrovana skraćenica za sleng „motherfuckers”) i počeli da sviraju Frenkove autorske stvari. Pored Kolinsa, uz Zapu su ostali basista Roj Estrada i bubnjar Džimi Karl Blek, a umesto odbeglog saksofoniste Dejva Koronada vremenom se u postavi ustalio gitarista Eliot Ingber. U maju 1964, u vreme lepuškastih pop grupa, večito nasmejanih i utegnutih u jednaka odela po poslednjoj modi, Frenk je napravio bend čiji su članovi delovali zastrašujuće – uvek različito odeveni, namrgođeni i ružni kao istina. Ipak, njihova ekscentričnost, uz solidnu svirku i sasvim poseban zajedljivo humoristički pristup, obezbedili su „Majkama” sve šire sledbeništvo rastućeg društva „frikova” Los Anđelesa. Razlika između ovih „otkačenjaka” i mnogobrojnijih hipika sa prestonicom severnije, u San Fransisku, bila je u tome što hipici uopšteno nisu vodili računa o svom izgledu (ili higijeni!) dok je za „frikove” sopstvena pojava bila vrlo značajan i pažljivo pripreman izraz ličnog stava. U takav milje Frenk Zapa se lako uklapao stvarajući jedinstven umetnički „konceptualni kontinuitet” kroz široku mrežu muzičkih, tekstualnih i vizuelnih detalja koji će se u najrazličitijim oblicima provlačiti kroz čitav njegov opus. Saglasno tome, ružna beba iz Baltimora izrasla je vremenom u jedno od najprepoznatljivijih lica istorije rokenrola. Postojao je, međutim, jedan ozbiljan nedostataka koji je Frenka odvajao od čitave scene i svih pratećih subkulturnih pokreta. FRENK ZAPA JE MRZEO DROGU. („Ljudi koji koriste droge ili alkohol misle da time obezbeđuju dozvolu da se ponašaju kao kreteni.” – govorio je Zapa) Njegov čvrsto odbojan stav prema rasprostranjenoj upotrebi sredstava za „proširenje granica svesti”, izazivao je nepoverenje koje je vremenom preraslo u poštovanje, a Zapi omogućio da jasnog pogleda (i uvek britkog jezika) sagleda komično-tupavu stranu ne samo vlastodržaca, već i sopstvene generacije.

Pleme iz grada Anđela

„Sjajno! Bela ritam i bluz grupa. Uzimam ih!”. Već prvog dana snimanja za „MGM”, negde krajem 1965, Vilson je shvatio da je u ovom džaku kupio malo drugačiju mačku. Posle živahnog izvođenja pop pesme „Any Way The Wind Blows”, posvećene Zapinom razlazu s prvom suprugom, bend je zašao u neispitano područje košmarnog spoja savremene avangarde i rokenrola, isprekidanog ritma i pretećeg teksta u „Who Are The Brain Police?” Magnetofonska traka nije ni iscurila sa nešto više od tri minuta tog ludila, a Tom Vilson je već bio na telefonu, pokušavajući svojim gazdama da objasni kako su potpisali nešto što i nije baš ritam i bluz grupa. Srećom, kada se oporavio od šoka, Vilson je obnovio svoje oduševljenje. Snimanja su nastavljena u martu 1966, a osnovnu postavu „Majki” dopunjavala je najšarenolikija gomila ikada zabeležena na nekom nosaču zvuka. Pleme „frikova” „Grada Anđela” dobilo je priliku da se otkači stvarajući „muziku trenutka” uz pomoć brda iznajmljenih udaraljki za veliko finale albuma, kompoziciju „Return of The Son Of Monster Magnet”. Nasuprot njima, Frenk je povremeno dirigovao disciplinovanim klasično obrazovanim muzičarima, a podršku osnovnoj postavi grupe pružila su i neka od najblistavijih imena tamošnje scene studijskih majstora. Kada su rezultati ambiciozno postavljenih studijskih termina složeni na matrice dve zajednički upakovane vinilne ploče, čast uvodne uloge pripala je prapankerskoj interpretaciji dueta Zapa–Kolins u pesmi „Hungry Freaks Daddy”.

Nošena klasičnim rokerskim rifom (nalik obrnutom „Satisfaction”), ali uz neočekivane harmonske obrte i zvuke, već nagoveštava da će se u nastavku dogoditi paleta različitih senzacija. Prvu ploču albuma „Freak Out!” obeležavaju trominutni pokušaji komuniciranja sa širim krugom pop konzumenata, ali uz stalno prisutan osećaj da se Zapa jednako koristi, poigrava i ruga formom ljubavne pesme, pa je utisak koji ostane kada igla zagrebe prazan prostor prema etiketi, bliži teatru apsurda Žarija, Beketa ili Joneska nego pauzi nekakve zabavnomuzičke priredbe.

Majke invencije

Drugu ploču otvara (za Zapine standarde) neuobičajeno jednosmerno angažovana „Trouble Every Day”, ali je ujedno i poslednji trag „normalnosti”. Sledeća stvar, pod imenom „Help I’m A Rock” nominalno je posvećena Elvisu, ali čitava njena struktura, i formalno (tri stava) i suštinski nije mogla biti dalje od „Kralja rokenrola”, a čitava poslednja strana albuma ostala je poligon za kolektivno ludilo muzičara, producenta i okupljenog plemena kroz dva stava „Povratka sina monstruoznog magneta”.
Album „Freak Out!” objavljen je krajem juna ili početkom jula 1966. (zbrka oko tačnog datuma i do danas izaziva polemike da li je to, a ne Dilanov „Blonde On Blonde”, prvi dupli album rok istorije). Na omotu, zaklonjen psihodelično obrađenom fotografijom najružnije grupe svih vremena koja je pod pritiskom preduzeća „MGM” prekrštena u „Majke invencije” (s naslovom albuma u stripovskom oblačiću iz Frenkovih usta) našao se kolaž raznoraznih uspomena, loših kritika, citata, pisma izmišljene obožavateljke Suzi Kremsir (Suzy Creamcheese) i spisak ljudi koji su na najrazličitije načine uticali na stvaranje sadržine. Ova lista imena podrazumevala je muzičke (od Vareza i Stravinskog, preko Erika Dolfija, mnogih pionira bluza do Elvisa, Dilana i Džoan Baez), literarne (Bram Stoker, Lorens Ferlingeti…), likovne (Salvador Dali), filmske (Džej Artur Renk, Džon Vejn) i lične uticaje (bivši članovi, bivša žena, aktuelne grupi devojke i istaknuti frikovi). Teško je zamisliti da upravo ova smeša nije presudno odredila stvaranje legendarnog omota „Bitlsa” godinu dana kasnije, pogotovu što je Pol Makartni najavljujući „Sgt. Pepper” otvoreno izjavio: „Biće to naš ’Freak Out!’”

Album „Frik aut” Odjek Zapinog prvenca u muzičkim krugovima bio je mnogo dalekosežniji od njegovog tržišnog uspeha. Ako nameravate da otpočnete istraživanje Frenkovog muzičkog lavirinta, sigurnije je krenuti sa nekom od prijemčivijih ploča iz sedamdesetih godina („Apostrophe”, „Overnite Sensation”, „Sheik Yerbouti”…) Ako vas zanima savršenstvo kome je težio u svojim „ozbiljnim” radovima, potražite saradnju s nemačkim kamernim orkestrom „Ensemble Modern” (Yellow Shark). Ipak, kojim god putem da krenete, stići ćete i do izvora „konceptualnog kontinuiteta”, neodoljivo nesavršene zbrke zvane „Freak Out!” kojom je otpočela najposebnija karijera rok epohe.

I NE ZABORAVITE: „Informacija nije znanje, znanje nije mudrost, mudrost nije istina, istina nije lepota, lepota nije ljubav, ljubav nije muzika, MUZIKA JE NAJBOLjA” – Frenk Zapa

Dejan Cukić/ Politikin zabavnik