Dugin: Ideja je ogromna i moćna sila

Ideja je ogromna i moćna sila. U nekim slučajevima mnogo smrtonosnija od nuklearnog oružja. Sada je trenutak za proglašenje Ruske ideje i brzo prilagođavanje političkog sistema toj ideji
Danas gotovo svi razumeju da bez ideologije nema pobede u specijalnoj vojnoj operaciji (SVO). A kakva je to ideologija – takođe je svima kristalno jasno. To je Ruska ideja koja uključuje:

-sigurno i beskompromisno utvrđivanje našeg identiteta, naše etike,

-pravičnost,
-odanost zavetima predaka,
-nezavisnost i sloboda Otadžbine od pritisaka, uticaja i napada.
Ova naša Ruska ideja nam je uskraćena najmanje 100 godina. Ali, sada bez nje ne možemo napraviti niti korak napred ili, čak, zadržati postojeće. Bez ruske ideje ćemo se samo srušiti – da ne govorimo o pobedi u ratu.

Ograničavanje na kompromise i polu-mere je iscrpljeno. Rusija će biti ili ruska ili je uopšte neće biti. A ruska, to znači i velika i pravična, i duhovna i narodna i jaka i verna, i časna i svetla i žrtvena i nežna i sveta. Ali, glavna stvar – to znači da naš narod, naša država i naša Crkva ispunjavaju Božju promisao o nama i našoj sudbini, koja nas je stvorila i zbog koje smo živeli, stradali, išli u podvige, prolivali krv – zbog čega i jesmo sazdani i rođeni upravo kao Rusi.

Ali, postoji i drugi aspekt. Ideologija i radikalna promena društva su neophodni za pobedu u SVO. Sama priroda ovih promena je toliko temeljna i značajna da su proporcije zamenjene. Takvo gledište znači i da je SVO bila neophodna – kako bi Rusija najzad postala ruska – a to je važnije čak i od pobede nad neprijateljem.

Da je Ruska ideja u Rusiji ranije trijumfovala, ne bi bilo rata. Ne bi imao smisla. Na kraju krajeva, do rata je i došlo upravo zato što smo previše verovali Zapadu, slušali šta kaže, pokušavali da igramo po njegovim pravilima, oslanjali se na njegove institucije i metodologije, a prema sebi – ruskom jezgru našeg istorijskog bića – odnosili smo se sa prezirom. Da smo se sabrali i prosvetlili, da smo se sami probudili – sve se to moglo izbeći.

Civilizacija đavola
Sada je, kao nikada do sada, važno razumeti – ko smo mi i sa kim ratujemo? Ako smo samo jedna od nacionalnih država, neka vrsta „korporacije Rusija” sa svojim interesima i prednostima – onda smo osuđeni na propast. Tako nećemo opstati. Upravo je Zapad ustrojio čitav sistem svetskog poretka i davno je svoju ideju o sudbini čovečanstva postavio u operativni sistem međunarodnih odnosa, u tehnologiji, ideologiji, pravnim institucijama i vrednosnim strukturama globalnog obima. I, Zapad nas na ovim poljima može nadigrati, jer je to njegova igra – svoja pravila i ciljeve je nametnuo svima ostalima, te nije moguće da bilo ko drugi nadigra Zapad u toj igri.

Pre jedno petsto godina, Zapad je krenuo putem sekularizma, materijalizma, ateizma i kapitalizma, proglašavajući sve to univerzalnim normama i razvojnim ciljevima za sve ostale. Ko sa tim nije bio saglasan – bio je brutalno potisnut. Ko je pasivno prihvatio ovaj poziv ili je jednostavno bio slab – bio je kolonizovan. Ko je pokušao da oponaša Zapad, ali i da zadrži svoje interese – našao se pod velikim udarom. Zapad epohe moderne, novo doba, čovečanstvu je dalo ultimatum: ili svi priznajete da su naši ciljevi vrednosti univerzalni i poginjete glavu, ili ćete zažaliti, a mi ćemo vas uništiti, pokoriti.

Na ulasku u novo doba, Zapad je odbacio hrišćanstvo, bilo kakvu veru i počeo da gradi svet bez Boga i protiv Boga. To je ono što se zove sekularizam, pobeda privremenog nad večnim, svetskog nad verskim, ovostranog nad onostranim, materijalnog nad duhovnim. Na ovim pretpostavkama zasnivaju se sve strukture novog doba – nauka, kultura, tehnologija, industrija, tržište, „napredak”. „Napredak” je, u očima ideologa modernog Zapada, bitka zemlje protiv nebesa, dna protiv vrha. I svi su tome podlegli i poverovali. Svi su se poveli za tim… A ko se opirao, bio je slomljen, oklevetan, prokažen, skrušen ili silom prinuđen da prizna ispravnost savremenog Zapada i pristane na njegovu agendu.

„Strašni sud”, freska izložena u Sabornoj crkvi Uspenja Gospodnjeg u moskovskom Kremlju (Foto: Wikimedia/Anonimnый avtor)
I Rusija je bila prinuđena da sve to prizna i prihvati – još od 18. veka, ako ne i ranije. Krenuli smo za Zapadom – iako je to u početku bila samo odbrambena strategija: kao, pozajmićemo njihove tehnologije da bismo se učinkovitije zaštitili od njih. Ali tehnika nije neutralna. Sa sobom nosi kulturalni kod. Tehnika je suprotstavljena duhu, lišena etike i morala. Nije slučajno da se u grčkoj mitologiji, titan Prometej, koji se pobunio protiv Zevsa i svetlih bogova Olimpa, smatra „ocem tehnike”.

Kapitalizam je još otrovniji i ideološki nabijeniji: kada tržište postane merilo svih stvari – tradicionalne vrednosti, duhovne civilizacije propadaju. Zato smo dugo bili plen Zapada.

Pod komunistima smo sa Zapada uzeli samo jedan sastojak – revoluciju. Našem narod su bile bliske ideje socijalne pravde, zajednice. Stoga su Rusi sledili socijalizam. Ali, takva verzija antikapitalističke pobune počivala je u marksističkoj dogmatici na istim zapadnim premisama – ateizmu, sekularizmu, materijalizmu. Odbacujući jedan deo Zapada, drugi smo, naprotiv, počeli da prihvatamo za sebe na intenzivan i radikalan način. I upravo je zato, u svojoj dogmatsko-materijalističkoj i ateističkoj, bogoboračkoj verziji, socijalizam bio osuđen na propast. A putem pravoslavnog socijalizma (o kome su sanjali kasniji slovenofili, narodni mislioci i filozofi ruskog preporoda), nikada nismo pokušali da krenemo (a trebalo je).

Lice Antihrista
Nakon što se SSSR (a to je bio oblik ruske pobune protiv Zapada) raspao, Zapad je osetio da je na korak od dostizanja svog zavetnog cilja – potpune nadmoći u svetu. I, tada se otkrilo pravo lice Zapada – rodna politika, ukidanje tradicionalne porodice, transhumanizam, totalni nadzor, genetski inženjering, prenos moći na veštačku inteligenciju – upravo je ove protiv-ljudske ciljeve Zapad otvoreno zagovarao u doba jednopolarnosti. A da bi se sve to nametnulo čovečanstvu, kurs je preuzela Svetska vlada. Na kraju krajeva, više nije bilo prepreka.

Sve ostale zapadne ideologije novog doba sada je usisao pobednički liberalizam. Pao je evropski fašizam, zatim sovjetski komunizam. Liberalizam je pobedio u ideološkom sporu sa drugim granama zapadnih modernističkih ideologija, postao je glavni i jedini. Dok je razbijao svoje istorijske protivnike, preuzimao je njihove odlike, sada podređene glavnom cilju Zapada – liberalnoj hegemoniji. Liberalizam se, prema potrebama, mogao okrenuti od krajnje levih stavova (ekologija, ravnopravnost polova, zaštita migranata) do krajnje desnih (ukrajinski neonacizam, instrumentalni islamski fundamentalizam).

Čitav spektar savremenih ideologija je sada pod potpunom kontrolom globalista. Ušli su u poslednji krug u kretanju ka postizanju potpune nadmoći nad čovečanstvom. Danas je, pritom, očigledno, da su uništavanje tradicionalnih vrednosti, kapitalizam, materijalizam, progresivizam i sekularizam bili samo uvod u neposredan i otvoren satanizam, u civilizaciju Antihrista.

„Antihrist i đavo”, delo slikara Luke Sinjorelija (Foto: Wikimedia/Luca Signorelli)
Pobediti takav – otvoreno satanistički – Zapad, naslanjajući se na njegovu ideologiju, na njegove metode, načela, postavke i pravila je nemoguće. Čak i ako sadašnjem stanju zapadne civilizacije suprotstavimo njene prethodne – ne tako otkriveno monstruozne oblike – to nema nikakvog smisla, to jednostavno nije delotvorno. Naravno da pre sto godina Zapad nije bio tako otvoreno okrenut đavolu. Ali se, ipak, radi o različitim – uzastopnim – fazama jednog te istog procesa.

Od samog početka novog doba, Zapad se kretao ka tome kakav je danas. To nije nesporazum: iza pobune protiv Hrista uvek i isključivo jeste samo Antihrist. Na početku tajno, a onda i javno. Zato smo bespovratno stupili na područje Apokalipse. A „Apokalipsa” je na grčkom „Otkrivenje”. Od sada je sve otkriveno.

Eto s kim mi danas ratujemo, protiv koga je naša SVO. Bez ikakvih metafora. Naš neprijatelj je Antihrist i njegova civilizacija. A, kapitalizam, materijalizam, ateizam, tehnički i društveni „napredak” prethodnih epoha bili su upravo prolegomena za planetarni trijumf đavola. Kasno je za kočnice – čovečanstvo je zarobio satana i ono sada juri u bezdan punom brzinom.

Tabor svetih
I ko to treba da se bude, da bi se pobedilo u neposrednom – gotovo nuklearnom – sudaru sa civilizacijom Antihrista? Odgovor je jednostavan. Ako Rusija ne postane tabor svetih, ako ne oživimo našu duhovnu vertikalu, ako se ne obratimo Hristu i duhu naše slavne istorije, jednostavno smo osuđeni na propast. Uostalom, Rusi nisu nacija. Rusi su duhovni poziv, to je izbor, odgovor na duboki zov bivanja. Biti Rus znači biti pozvan u poslednju bitku na kraju vremena, stati na stranu Boga protiv đavola.

SVO je verski rat u najdubljem i najneposrednijem smislu. To, inače, jasno uviđaju ruski muslimani, posebno Čečeni, Kadirovci, koji su SVO prvo proglasili „džihadom”. „Vagnerovci” i milicija Donbasa pronicljivo razumeju metafizički smisao borbe. Da, ovo je pravi sveti rat, kakav se vodi protiv pobunjenih demona – protiv civilizacije demona. A onaj ko se bori protiv njih – automatski se upisuje u tabor anđeoske vojske. I nikako drugačije.

„Blagoslovena vojska Cara Nebeskog”, freska izložena u Sabornoj crkvi Uspenja Gospodnjeg u moskovskom Kremlju, 1552. (Foto: Wikimedia/artsandculture.google.com)
Isto tako, ako bi Rusija sebe spoznala kao Svetu Rusiju, stvari bi bile drugačije. Sada ne može, a da ne shvati. Inače smo gotovi. Ali ta svest i jeste cilj. I to će se otkriti upravo u ideologiji. Tada će i narodi sveta, uključujući i sam Zapad, videti protiv koga se Rusi tuku. Tada će mnogi odlučiti da izaberu naš tabor. Zato što je to tabor čovečanstva protiv đavola.

Čovečanstvo nije neutralno. Ako nije sa đavolom, onda je sa Bogom. A ako nije sa Bogom, onda je sa đavolom. Trećeg nema – u poslednjoj bici svetske istorije ne postoji treći – umereni, srednji tabor. Nije moguće presedati. Ako se ne borite na strani ideologije svetlosti, već vas regrutuje vojska tame. To je železni zakon Apokalipse.

Ruska ideja
Ruska ideja je ideja čitavog čovečanstva – ali onog čovečanstva koje ustaje protiv đavolje moći – odnosno protiv moći savremenog Zapada i njegove satanističke civilizacije. To je pravi Krstaški rat – mi protiv njih.

Pogledajte glavne vesti – granatiranje, teroristički napadi, eksplozije, ekonomske katastrofe, stalno rastuća verovatnoća upotrebe nuklearnog oružja – ne samo taktičkog, već i strateškog. Da li neko misli da će se sve to tek tako, nekako rešiti? Jasno je da je san dubok, ali nije baš najdublji. Zato je neizbežno i buđenje, kao što je neizbežno pozivanje na rusku ideju – i to u njenom pogoršanom eshatološkom, apokaliptičnom obliku. Pozivanje na sve njene sadržaje, u svoj njenoj dubini.

Ukrajinsko granatiranje Donjecka, 14. mart 2022. (Naslovna fotografija: Эduard Kornienko/URA.RU)
Na pragu smo bespovratnih promena. I nije u pitanju igra – ko će se prvi srušiti – oni ili mi. Pobeda nad đavolom ne može da bude nešto jednostavno i čisto tehničko. Neće nam pomoći ni „general zima”, pa čak ni pojedinačni vojni uspesi (koji još nisu očigledni). Ali čak i da smo nešto i uspeli i da se situacija u ukrajinskom pozorištu ratnih dejstava u totalnom ratu sa Zapadom delimično i popravi, nikada ne treba zaboraviti da smo došli do raskršća svetske istorije i da je zapadna civilizacija u svom stalnom i fanatičnom kretanju ka ispunjavanju satanističkih ciljeva, nakupila ogromnu inerciju i neviđenu moć. Ne može se zaustaviti tek tako, ograničenim sredstvima. Neće nas ostaviti na miru, čak i ako se naše delovanje poboljša. Za apokaliptični, metafizički duhovni problem jednostavno nema čisto tehničkog rešenja.

Ideje nisu za igru
Ako ruska vlast i dalje odugovlači sa ruskom idejom, može doći u situaciju da te vlasti jednostavno više neće ni biti. Ali, sa njom će se srušiti i ruska država. Neprijatelj samo to i treba. Zato će svako, ko spreči ili odloži trenutak jasne ideologizacije našeg društva, biti prvenstveno saučesnik našeg neprijatelja.

Neposredno pozivanje na ideologiju je jedina stvar koja nas deli od sledećeg akorda Apokalipse, na primer, od upotrebe taktičkog nuklearnog oružja. Sa ideologijom, još uvek imamo šansu da odložimo čin globalnog samoubistva čovečanstva, jer je to novi izvor, novo oružje, nova strategija. Do sada smo se uzdali u sebe, a delom i na rusko „možda”. Vreme je da se okrenemo ozbiljnijim metafizičkim silama – našem Bogu, našem spasitelju. Ako ne on, onda niko.

Biblord sa citatom Dostojevskog o „najvišoj ideji” u Simbirsk-Uljanovsku (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Simbirskaя Eparhiя)
I naravno, ovog puta nije neophodan simulakrum ili lažna ideologija. Ideja je ogromna i moćna sila. U nekim slučajevima mnogo smrtonosnija od nuklearnog oružja. Njome mogu da se bave samo oni koji sa njom u srodstvu – mislioci, mistici, proroci. Nema potrebe da se igrate sa idejama, posebno sa ruskim. Jer se ničim dobrim neće završiti.

Već je sve praktično i nedvosmisleno postavljeno na svoje mesto. Sada je trenutak za proglašenje Ruske ideje i brzog prilagođavanja čitavog političkog sistema Rusije toj ideji. U sadašnjem stanju, neće izdržati ovaj test. Ulozi su previsoki.

Aleksandar Dugin

Izvor geopolitika.ru/ Novi standard