Dučićev put pesnika pun je protivrečnosti

Put koji je Dučić prešao kao pesnik pun je protivrečnosti
Put koji je Jovan Dučić prešao kao pesnik, dug je i pun protivrečnosti. A svaki razgovor o tom putu neizbežno počinje od njegov programske pesme “Poezija” iz ciklusa “Senke na vodi” u kojoj on poeziju vidi kao nešto ekskluzivno, nešto što se najodlučnije distancira od svakidašnjice – rekao je na početku svoje besede pesnik, dramski pisac i akademik Ljubomir Simović, na skupu “Jovan Dučić – pesnik i diplomata”, održanom u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Simović je naveo stihove iz Dučićeve pesme “Poezija”: “Mirna kao mramor, hladna kao stena, ti si bledo tiho devojče što sneva”.

Prema njegovim rečima, takvo shvatanje poezije dovelo je Dučića do „Carskih soneta“ i „Dubrovačkih poema“. Dodao je da u takvim pesmama sve blešti od zlata, jer su zlatni noževi, pojasevi, posuđe, strele, zidovi i konji takođe potkovani zlatom.

“Ne zaboravimo da jedan od najvećih poštovalaca Dučićevog pesništva – Milan Kašanin, ocenjuje da je nagomilavanje tolikog zlata i blaga ”ne samo nemogućno, već nije ni gospodstveno”, podsetio je Simović, prenosi Tanjug.

Akademik je podsetio da je Milan Kašanin (1895-1981), istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar, istakao da “Dučića zanosi, ne monaški Hilandar, nego aristokrstki Dubrovnik”. To nije ni čudo, dodaje Simović, jer Dučića svakako privlači Mediteran, ta atmosfera i kultura.

Kasnije, kada su nastupili balkanski ratovi i Prvi svetski rat, kako je rekao pesnik u besedi, Dučićevo pero počinje da se usijava, tako da u nizu pesama – “Ave Serbia” i “Himna pobednika”, on je opevao srpske pobede.

Dalje je Simović analizirao obiman opus Dučića kroz vanvremensku poeziju, gde je istakao, između ostalog, da se sa maskama, pre Dučića suočio pesnik Vojislav Ilić, a posle Dučića ovaj motiv uzima Miloš Crnjanski u antologijskoj pesmi “Lament nad Beogradom”.

“Ko se krije iza tih maski? Uhode, ubice, a možda i Bog ili neka sila koja je Boga stvorila kao masku?”, pita se Simović, a onda i nastavlja: “I ne samo da čovek ne zna ko se iza tih pretećih maski krije, nego, što je još gore, ne zna da li je možda i on sam samo nečija maska”, podvukao je dramski pisac i pesnik.

Simović je takođe primetio da tek kada se Dučić oslobodio onog spomenutog carskog srebra i zlata, otkrio je prava bogatstva.

U svom govoru je istakao: “Od pesama koje su ispevali njegova taština i snobizam, preko soneta i salonskih drama i melodrama, Dučić je dospeo do onih sadržaja koje mu otkrivaju noć i hercegovački pejzaž”.

Simović je rekao i da je nemoguće u jednom vremenski ograničenom izlaganju obuhvatiti sve slojeve i složenost Dučićevog pesničkog dela.

“Ipak, nijedna prilika, ma koliko bila ograničena, ne sme se propustiti a da se ne ukaže na to da je on, više nego iko pre njega, razvio i usavršio naš pesnički izraz. Njegove pesme, donoseći nove dramatične sadržaje, formiraju vrh kojim se završava jedna velika pesnička epoha. To je vrh sa koga se ukazuju novi putevi i horizonti, i vrh koji se, kako vreme prolazi, vidi iz sve veće daljine”, zaključio je Simović.

Potom su glumci pročitali pesme Jovana Dučića – Voja Brajović (Čekanje, Međa, Gozba, Senka, Pesma, Bor, Bukva, Put, Krila) i Nebojša Kundačina (Suncokreti, Jablanovi, Kob, Slutnja, Natpis, Tajna, Noć, Mravi, Zavet).

Zatim je otvoren naučni skup “Jovan Dučić – pesnik i diplomata” i prikazan dokumentarni film “Kroz Trebinje sa Jovanom Dučićem”.

Jovan Dučić (Trebinje, 1874 – Geri, Indijana, SAD, 1943) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, pisac, diplomata i akademik. U diplomatiji je bio uspešan više od tri decenije u nekoliko gradova i on je prvi jugoslovenski diplomata sa titulom ambasadora. Jedan je od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar.

Pisao je dosta i u prozi, nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, čuveno neprolazno delo “Blago cara Radovana” (1932) i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke i Španije. Školovao se u Trebinju, Mostaru i Sarajevu, a u Somboru završio tada čuvenu učiteljsku školu.

U somborskom listu “Golub” objavljena mu je prva pesma “Samohrana majka”, ispevana pod uticajem Vojislava Ilića. Smatra se da najbolje opisuju Dučićev život reči istoričara umetnosti Milana Kašanina: “Jovan Dučić je, kao čovek, crpio iz života sve, kao što je, kao pisac, crpio sve iz reči. Nije se mogao pametnije utrošiti jedan život, ni bolje iskoristiti jedan talenat. Ništa nije propustio, niti upropastio. Sa onim što je nosio u sebi, više se nije moglo dati nego što je on dao”.

Dučić ima veoma značajna dela poezije i drugih književnih vrsta – Pesme sunca (1929), Pesme ljubavi i smrti (1929), Carski soneti (1930), Plave legende (1930), Gradovi i himere (1930), Blago cara Radovana (1932).

Politika