Dan kada je uništena zgrada Narodne biblioteke Srbije

Zašto ne obnovimo Biblioteku na Kosančićevom vencu?

Pre osamdeset godina, 6. aprila 1941, u nemačkom bombardovanju Beograda uništena je zgrada Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu. Osamdeset godina na ovom mestu zjapi rupa, kao otvorena rana na telu grada i biću naroda. Paljenje Narodne biblioteke u Beogradu je možda i najveći pojedinačni zločin nad kulturnom baštinom u Drugom svetskom ratu. O tome za Oko magazin piše upravnik Narodne biblioteke Srbije: “Pišući o traumi, ostavljamo otškrinuta vrata da kroz pukotinu prodre svetlost. Želimo tragediju da pretvorimo u pobedu.”
Šestog aprila 1921. pokrenuta je inicijativa za izgradnju Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu u Beogradu. Šestog aprila 1941, u međuvremenu izgrađena biblioteka je uništena. U prva dva naleta Kosančićev venac je bombardovan konvencionalnim bombama. Biblioteka je oštećena ali ne fatalno. U trećem pokušaju avioni su naleteli iz pravca Velikog ratnog ostrva i sručili teret zapaljivih bombi.

Zgrada je gorela dva dana. Uništen je knjižni fond od 500.000 svezaka, 1.424 ćirilskih rukopisa i povelja od XII do XVII veka, kartografska i grafička zbirka od 1.500 brojeva, 4.000 naslova časopisa i 1.800 naslova novina, nedovoljno proučena zbirka turskih dokumenata o Srbiji, inkunabule i stare štampane knjige, kao i celokupna prepiska značajnih ličnosti iz kulture i političke istorije Srbije i Jugoslavije. Uništene su lične biblioteke Vuka Karadžića, Dositeja Obradovića, Đure Daničića, Janka Šafarika. Nestali su svi inventari i katalozi Narodne biblioteke. Uništene su knjige na više jezika koje su pokrivale period od gotovo hiljadu godina. Paljenje Narodne biblioteke u Beogradu je možda najveći pojedinačni zločin nad kulturnom baštinom u Drugom svetskom ratu.
Kalif Omar se često pominje kao rušitelj Aleksandrijske biblioteke, ali se obično prećutkuju koptski hrišćanski velikodostojnik Teofil iz Aleksandrije i Cezar koji je uništio 40.000 svitaka. Prvi zabeleženi palilac biblioteke bio je kineski car Ćin Ši Huang. On je uništio knjige koje su mu prethodile i počeo izgradnju Kineskog zida. Ćin Ši Huang je bio prvi ali ne i poslednji vladar koji je palio knjige i podizao zidove.

Zgrada Narodne biblioteke u Beogradu je zapaljena po ličnom naređenju čoveka koji je Gavrila Principa nazvao fanatikom. Hitler je posao poverio generalu vazduhoplovstva Aleksandru Leru, koji se preporučio time što je do temelja srušio Varšavu.
Tokom cele istorije, čovečanstvo je osećalo neutaženu žeđ za čitanjem. U srednjem veku Biblija je koštala koliko i kuća. Pored Didroove Enciklopedije, biblioteka je najdemokratskiji projekat za koji znam. U njoj ne postoji takva stvar kao što je „tuđe”.

Trava je zelenija u tuđem dvorištu. Čovek beži iz kuluka svojih nadanja. Knjiga je prozor za ulazak u život drugih .

„Čovek je mašta”, rekao je jedan pevač. „Ostalo je majmun.”

Biblioteka je mesto mašte.

Ništa ne proširuje sobu i grad kao biblioteka.

Bez biblioteke čovek je trska koja ne misli.

Vjasa u Mahabharati kaže: „Ako pažljivo slušate na kraju ćete postati neko drugi.”
Kjerkegor je odbijao i ljubav i bogatstvo. „Dajte mi strasni osećaj potencijalnosti”, zahtevao je. Biblioteka je mesto potencijalnosti.

Andrić je želeo da piše o čudesnom fenomenu ozdravljenja. Vrednost knjige se možda meri njenim doprinosom ozdravljenju. Biblioteka je Eskulapov dom.

Za Borhesa Raj, za Eka Bog, biblioteka je mesto nadolazećeg otkrića.

Hemingvej je rekao: „Nastoj da napišeš najistinitiju rečenicu za koju si sposoban.” E sad, zamislite koliko je u toj izgoreloj biblioteci bilo istina, univerzalnih i onih koje se odnose na nas.

„Rukopisi ne gore” izrasta u credo quia absurdum.

Lekovi su izgoreli. Prozori su izgoreli. Potencijalnost je izgorela. Metamorfoze su izgorele. Mašta je umrla i majmun je trijumfovao.
Nova zgrada Narodne biblioteke na Vračaru otvorena je 6. aprila 1973, na godišnjicu bombardovanja.

Povodom obnove, Andre Malro nam je poklonio rukopis svoje knjige o Pikasu. Tom prilikom je napisao: “…U sudbini vaše Biblioteke, vidim sudbinu naroda kome su kultura i sloboda jedno.”
Ortega i Gaset je primetio da voleti neku stvar znači svim silama nastojati da ona postoji čak i kad ne postoji. Ono što volimo asociramo sa vrednim i večnim stvarima. Pišući o traumi, ostavljamo otškrinuta vrata da kroz pukotinu prodre svetlost. Želimo tragediju da pretvorimo u pobedu.

S jedne strane to je naivno, jer je esencija mnogih života nestala u plamenu. Sa druge strane, Paskal je rekao da ako su šanse da Bog i smisao postoje jedan naprema deset, on bi se i dalje kladio u taj jedan posto, jer je u tome sva naša nada.

Vladimir Pištalo/RTS Oko