Billy Idol: The Roadside

Za sada poslednji studijski album, „Kings and Queens of the Underground“, Billy Idol je objavio pre tačno sedam godina. U međuvremenu je 2018. izašla kompilacija „Vital Idol: Revitalized“, koja, kao ni prošlogodišnja saradnja sa Miley Cyrus (na pesmi „Night Crawling“ sa njene rokerski orijentisane ploče), ipak nije bila dovoljna da popuni diskografsku prazninu. Sve do ove jeseni, kada je muzička legenda otvorila planiranu trilogiju u sklopu predstojećeg obeležavanja četiri decenije trajanja solo karijere. Prvi u nizu najavljenih EP-ja (ostali bi trebalo da redom izlaze tokom 2022. i naposletku budu spojeni u celovit album) zove se „The Roadside“, sadrži četiri pesme, a zvuči introspektivno, zrelo, prepoznatljivo i zabavno.

Odabrani format je u izvesnom smislu oduvek predstavljao idealan način da se svedenošću i pažljivom selekcijom numera postignu reprezentativnost i dobra ravnoteža. Uslovno rečeno, minimalizam obeležava materijal i kada je reč o broju saradnika: pored Bilijevog vokala, tu su gitarista Steve Stevens (njegov iskusni saborac) i svestrani producent Butch Walker koji se pobrinuo za zvuk gitare, basa, bubnjeva i klavijatura.

„Rita Hayworth“ počinje karakterističnim režanjem iza koga slede ritam, dinamika i vokalni stil sa snažnim asocijacijama na opus iz osamdesetih. Međutim, tekst pesme je daleko mračniji i angažovaniji nego što melodija nagoveštava. Inspirisan je pokretom #MeToo i Bilijevim ličnim razmišljanjima povodom nasilja nad ženama, u kontekstu majčine smrti i rođenja unuke tokom prošle godine. Horski refreni i synth uplivi dodaju pomalo goth šmeka u stilu The Sisters of Mercy, dok efektan solo podseća koliko su Stevens i Idol ubojit tandem.

Nakon energičnog uvoda, „Bitter Taste“ kojim je EP i najavljen karakteriše potpuno drugačije raspoloženje. Naglašeno ispovednim tonom, te zanimljivim spojem smisaone gorčine i zvukovne senzualnosti, evocira na delove opusa Chrisa Issaca i Johnnyja Casha, ali je kontekst njenog nastanka izuzetno ličan.

Prilikom nezgode na motoru 1990. godine, Billy je zamalo ostao bez noge, pa i života, ali mu je, kako priznaje, bilo potrebno veoma dugo da procesuira traumu (Hello, goodbye, / there’s million ways to die, / should’ve left me way back … by the roadside). Kada je došlo pravo vreme za otvaranje duše, kao rezultat smo dobili jednu od njegovih sasvim sigurno najboljih pesama, sa izuzetno dobro posredovanom atmosferom.

Od strofa do refrena, reč je o potpuno ubedljivoj numeri kojom se pruža omaž sopstvenoj karijeri i obeležava njen vrhunac, sumira životni put i ostavlja neposredno svedočanstvo jedne nepokolebljivosti (I’m gonna ride this bike to the edge of town, / roll to the bridge with my eyes shut and spit at the stars, / and scream in the dark. / There’s nothing I can do to change it now, / but if I cut myself open, baby, / you can read all my scars…).

„U Don’t Have To Kiss Me Like That“ je još jedna stvar koja zvuči kao upravo izbačena iz vremenske kapsule. Ženski prateći vokal naročito doprinosi da sve podseća na hitove iz osamdesetih poput „Mony Mony” ili „Hot in The City”, dok ćemo u provokativnom tonu i rečima, kao i doslednom rifu, prepoznati nešto od „Cradle of Love“, a glasovno čak i Iggyjeve „Real Wild Child“. Ponovo je pred nama primer kako gitara zvuči odlično, mada ni na sekund ne preuzima primat.

Sa „Baby Put Your Clothes Back On“ iznova dolazi do suptilnog skliznuća u laganiji, retro stil sa egzotičnim, gotovo latino elementima. Najbolji deo očekuje slušaoce u završnici, dok se vokal i gitara istovremeno intenziviraju, pa međusobno prepliću pri veoma poznatoj, ali bezvremenski svežoj sintezi emocija i energije.

Skockan sa merom i ukusom, „The Roadside“ izbegava zamke ponovljivosti, razvučene monotonije ili izveštačenog nastojanja da se smešno simulira prohujala mladost. Naslovljen prema lajtmotivu težišnog singla, novi EP vraća dobrog starog, nadasve vitalnog Idola. Sve je više nego prepoznatljivo, a ipak veoma uzbudljivo i taj se utisak ne gubi ni nakon nekoliko uzastopnih preslušavanja.

Svaka numera ponaosob predstavlja različit aspekt i boju njegove muzike: od uvodnog hita kao stvorenog za plesni podijum, do momentalnog preseka putem pesme namenjene tihom utapanju u štimung tokom usamljeničke vožnje; preko reskog neumornog ritma zlatne MTV ere osamdesetih i, konačno, sugerisane intimnosti odjavne trake. Tematski takođe primetno „šeta“ između otvorene prozivke predatorstva i sumiranja vlastitih grešaka iz prošlosti, potpuno otvoreno evocirajući sunovratno iskustvo oči u oči sa demonom i putovanje natrag.

Postoji replika iz sada već kultne komedije „Mean girls“ koja glasi: Ne mrzim te što si debela. Debela si jer te mrzim. Koliko god parafraziranje zvučalo nespojivo ili smešno, za Williama Broada važi obrnut iskaz – u moru samoproklamovanih, precenjenih idola, njegov pseudonim sasvim sigurno ne diktira recipročan odnos publike prema legendarnoj rokenrol figuri. Naprotiv, najviše ga volimo upravo onda kada je i zato što je onakav kakvim se davno predstavio svetu muzike. „The Roadside“, nakon dužeg perioda studijske pauze, na najubedljiviji mogući način dokazuje navedeno.

Spisak pesama:

Rita Hayworth
Bitter Taste
U Don’t Have To Kiss Me Like That
Baby Put Your Clothes Back On

Balkanrock/Isidora Đolović