Aneksija Bosne kao uzrok Svetskog rata
Aneksija Bosne kao uzrok Svetskog rata
Istočna Evropa je čak zadobila vrhunsku važnost kao centralna tačke borbe za „Hartlend” između Nemaca i Slovena. Tu je Makinder sažeo svoju geopolitičku filozofiju: „Ko vlada istočnom Evropom, komanduje Hartlendom; ko vlada Hartlendom, on komanduje svetskim ostrvom; ko vlada svetskim ostrvom – vlada svetom”, pisao je Makinder. To je bilo proširenje i modifikacija Bizmarkove izjave posle pobede nad Habsburzima 1866. kod Kenigrica u Češkoj. Tada je Bizmark uzviknuo: „Ko vlada Češkom, vlada Evropom!”
Makinder napominje da je lord Grej jednom izjavio da je „tragični pravac današnjih događaja koji su uništili evropski poredak počeo kada je Austrija pogazila Berlinski ugovor i 1908. anektirala Bosnu i Hercegovinu”. Makinder priznaje da „nema sumnje” da je to bio „ugaoni kamen” u istoriji, i da je odluka Berlinskog kongresa i austrijska okupacija „dve slovenske provincije” bliža stvarnom uzroku Velikog rata. Rat iz 1876. koji je doveo do Kongresa, počeo je ustankom Slovena Bosne i Hercegovine protiv Turaka i postao je evropsko pitanje zbog rastućih simpatija u susednim zemljama Srbiji i Crnoj Gori koje su se takođe borile protiv Turaka. Dok se Rusija uzdržavala, Nemačka počinje da jača svoju armiju, da bi posle slabljenja Rusije 1905. i nakon poraza od Japana, Nemačka nametnula kaznene tarife protiv Rusije. Rusija je 1907. otišla čak tako daleko da je prihvatila sporazum sa Britanijom, „svojim neprijateljom u poslednje dve generacije i saveznikom poslednjeg neprijatelja”, ukazuje Makinder.
„Kada je, prema tome, Austrija 1908. preduzela dalje akcije prema Bosni i Hercegovini, kojima vikont Grej pridaje takvu važnost, ona je napravila eksploziju tamo gde je su već postojale varnice. Mali sused, Srbija, protestvovala je, a njena velika sestra Rusija ju je podržala, jer je za Srbiju to definitivno značilo zatvaranje vrata istorijskim aspiracijama srpskog naroda, ponosno očuvanim čak i posle velikog poraza na Kosovu u 14. veku”, naglašava Makinder.
Poštovanje simbolike Kosova nastavlja se na reči koje su izgovorili slovenski gosti na večeri posle Meštrovićeve izložbe. To su ljudi koji dolaze iz predela koje on smatra ključnim za preokret u evropskoj istoriji, za nametanje Istočnog pitanja i potrebe za njegovim konačnim rešenjem. Jezik i stil su drugačiji, ali poruka je ista: Južni Sloveni, a posebno Srbi, ne žele da žive pod nemačkom okupacijom, nego žele svoje nacionalno ujedinjenje koje se očekuje još od Kosovske bitke.
