Smederevo, bubnjevi i Island

Viktorija, 15-godišnja bubnjarka iz Smedereva koja je stigla do Islanda i filmskog festivala
Pre dvadesetak godina, kada sam bio student, lenje kolege sa režije su kratkometražnu vežbu za ispit iz dokumentarnog filma radile tako što bi našle nekog marginalca ili neukog čoveka, i snimile njegovu bizarnu životnu priču, obično nekoga nedoraslog kako govori o velikim temama.

Ova forma doduše postojala je i ranije u našem dokumentarnom filmu, neki od kultnih naslova govorili su upravo o pojedincima koji su u često crnohumornom konfliktu sa sistemom.

Danas je međutim to našlo svoju zasluženu sudbinu na Jutjubu i ovaki vic-filmovi sve su manje prisutni u kinematografiji osim kada su zaista vredni.

Srećom, dvadeset godina kasnije, studije dokumentarnog filma su izuzetno napredovale na fakultetu, a ova forma uspela je da privuče jako veliku pažnju kod nas, uporedo i sa globalnim trendovima da ovakvi projekti sve više bacaju u senku igrane.

Festivali poput Beldoksa i Sedam veličanstvenih doprineli su ovom procesu, isto koliko i naslovi poput Kralja tigrova sa Netfliksa.

Oskari za dokumentarne filmove su takođe pomogli da mnogi od ovih naslova dođu u bioskope, a Majkl Mur je dodatno pomogao stvari pokorivši Kan. Do danas je svaki značajan festival koji prepoznajemo po nagrađenim igranim filmovima imao dokumentarnog pobednika.

Filmovi o neobičnim ljudima koji se bave rokenrolom takođe spadaju u česte teme. Od hipika u Sovjetskom Savezu do hevi metala u Bagdadu ili ekscesa velikih zvezda, to su obično bile priče o nekim neverovatnim događajima i nestvarnim preprekama.

Smederevo, bubnjevi i Island
Posebno mesto u istoriji dokumentarnog filma imali su koncertni filmovi koji su ranije bili jedan od načina da bendovi dođu do publike pre pojave MTV-a, a oni su u međuvremenu takođe dignuti na neverovatan nivo kroz razne stilske pa i tehničke inovacije.

Kod nas postoji i specijalizovan festival za dokumentarne filmove o rokenrolu „Dok’n’ritam”, koji je održavan u Domu kulture Studentski grad i Domu omladine, a poslednjih godina je nekoliko filmova oko tipa privuklo veliku pažnju javnosti poput Nebeske teme Mladena Matičevića o neprežaljenom Vladi Divljanu koja je stigla i do bioskopa.

Film Viktorija, 15 Mine Petrović krši sva ta pravila.

Naime, reč je o filmu koji govori o petnaestogodišnjoj devojci iz Smedereva koja svira bubnjeve i želi da nastupa sa bendom.

Ona u toku ovog filma vežba, bavi se raznim svakodnevnim aktivnostima, provodi vreme sa porodicom i najboljom drugaricom i na kraju ispunjava veliku želju da ode na rokenrol kamp za devojčice na Islandu gde ima svoj prvi internacionalni nastup.

Svakako da ne ide baš glatko pokušaj petnaestogodišnje devojčice da postane rok bubnjarka, i da ima nekih očekivanih prepreka na tom putu.

Međutim, ovaj film je osveženje zbog toga što prikazuje svoju protagonistkinju u konstruktivnom procesu, u životnim okolnostima koje nisu prepune nesavladivih prepreka i u okruženju koje barem u načelu želi da joj pomogne.

Protagonisti koji zaborave da je kamera tu negde
Posle mnogo priča o podvizima u teškim okolnostima koje su odavno postale kliše, Viktorija, 15 je film koji je potpuno svež jer je uzbudljiv iako junakinja na svom putu neće doživeti ništa neprijatno i nerešivo.

Ovo je film o tome kako je to biti mlad i raditi nešto što voliš. Vidljivo je razumevanje rediteljke za devojku o kojoj snima film, i ono se prenosi na publiku.

Ponovo se potvrdilo da je biti mlad samo po sebi možda i zanimljivije od nekih naizgled uzdbudljivijih sižea.

Film je izgrađen kroz dobro komponovane i estetizovane kadrove koji traju taman dovoljno da njihovi protagonisti zaborave da je kamera tu negde i donesu nam nešto veoma spontano i često vrlo simpatično.

Muzičke numere bendova u nastajanju su ono što retko viđamo jer su to i poetike u nastajanju, klinci koji žele da budu svoji učeći od raznih uzora, i toga takođe ima u ovom filmu, sa dosta energije na sceni i zvučnom zapisu.

Bez nekakvog senzacionalističkog koncepta poput pevačkog takmičenja u Kabulu ili neverovatno skupog arhivskog materijala o nekoj velikoj zvezdi, ovaj film donosi priču o tome kako je to biti mlad i imati san.

Taj nedostatak tenzije i krupnih situacija predstavlja pravo osveženje na savremenoj sceni, i umnogome krši pravila.

Ne zbog toga što takav film ne bi trebalo da bude dobar a jeste, već zbog toga što smo pomalo zaboravili da dobar dokumentarni film ne moraju da čine samo priče koje će nas oduševiti čim pročitamo siže već i one čiju ćemo snagu shvatiti tek kad pogledamo ceo film.

Dimitrije Vojnov/RTS