images

NEVESINJE: Svi smo upoznali smisao i besmisao fejsbuka, ovog opštenarodnog 24-oro satnog sijela. Među besmislenim, iritirajućim aplikacijam koje se svakodnevno pojavljuju na njemu, jedna mi je izazvala posebnu pažnju, a to je "Pogledaj sa kog si drveta pao?". Otvorio sam je, poštujući jako glupu proceduru, time dajući potvrdu svojoj gluposti i ljudskoj znatiželji. Po tome je ispalo da sam pao sa oraha. Orah jeste drvo prema kome sam slab, pa sam postupak, u aplikaciji, ponovio više puta i rezultat je uvek bio isti: ORAH!

Orah (Juglans) je rod biljaka iz porodice Juglandaceae. Vrste ovog roda su drveće visoko 10-40m, sa šiljastim listovima dugim 20-90cm. Dvadeset jedna vrsta oraha ima areal rasprostranjenja u severnoj umerenoj klimi Starog sveta u području od jugoistočne Evrope do Japana, a u Novom svetu od jugoistočne Kanade do Kalifornije na zapad i Argentine na jug. Plodovi svih vrsta oraha su jestivi, ali orasi koji se obično kupuju u trgovinama potiču od domaćeg oraha, jedine vrste koja ima velik plod i tanku ljusku. Orasi imaju mnogo ulja i jedu se sirovi ili kuvani. Takođe su izvrstan izvor masnih kiselina omega-3, pa se pokazalo da snižavaju nivo holesterola u krvi.
Sve ovo nam kaže Vikipedija, a šta kaže moje sećanje?
Zašto sam prema orahu slab?
Moje odrastanje u Nevesinju vezano je za prostor iza zgrade, u kojoj smo stanovali i velikom starom orahu, koji je svakoga dana bivao sve stariji i sumorniji, kako sam ja postajao veći i zreliji. S vremena na vreme bio je domaćin detliću koji mu je pomagao da starost lakše podnese. Njegova uloga u mom odrastanju bila je ogromna. Pored ukusnih plodova, on je bio i značajan sportski rekvizit. Njegovo stablo je simuliralo jednu stativu fudbalskog gola, a kada je osečena najbliža grana zemlji, ostatak grane uglavljene u stablo, poslužio je i kao odličan nosač table sa obručem. A kad imate koš, onda ste se mogli prepustiti mašti da ćete jednog dana, baš vi, biti ili Kićo ili Kinđe ili Dražen Petrović. Krajem aprila, krošnje oraha su nam služile i kao sigurna ostava za čuvanje automobilskih guma, koje su nam trebale za paljenje prvmomajske vatre, a u momentima moje igre "jedan na jedan" ili "sam" orah je znao da bude i stari poslušni veliki Džim, dok je meni preostajala nezahvalan uloga ili Haklberi Fina ili Tom Sojera, a baka Goji, iz susednog dvorišta, pripadala bi uloga tetka Poli, mada to ona nije znala. Braonžuti, zemljani, utabani deo dvorišta od igranja lopte, ispred oraha, u mojoj mašti je bio ništa drugo do strašni, surovi Misisipi, u koji smo zamišljeno Džim i ja gledali. Gledali smo u brzu vodu Misisipija i procenjivali da li ga možemo preplivati, a da se ne susretnemo sa strašnim aligatorima. I dok bi ja pokušavao i uspevao, Džim je ostajao nepomičan. Posle "plivanja", kada bih ušao u kuću, nisam imao razumno objašnjenje, za mamu, zašto sam prljav. Džim tj orah je bio ugodan sabesednik, umeo je da sluša. Doduše, ne mogu se setiti da je on meni nekad nešto rekao, ali definitivno, znao je da sluša. On je stario, a ja sam rastao. Pred moj odlazak iz Nevesinja, Džim se u potpunosti osušio.
Dolazak u Kraljevo je tražio smislenije uređenje našeg dvorišta. I dok smo tražili mesto kajsiji, višnji, trešnji i dunji, na sred dvorišta se pojavio samonikli mali orah. Od tog momenta, izgled dvorišta smo počeli prilagođavati njemu. Brzo je rastao, pa nakon par godina, hlad koji je pravio, postao je mesto gde smo ispijali naše jutarnje i dnevne kafe i inače provodili mnogo vremena, mesto gde sam sa Tamarom i Milanom igrao šah, mesto koje je bilo sklonište od jakog julskog sunca. Jednostavno, mesto odmora i opuštanja. Komšijama je od starta smetao, te "zaklanja nam vidik", zaboga, u jesen "od njegovog ogromnog lišća se ne može živeti", "njegovo korjenje će vam jednog dana ispucati toliko kuću da ćete je morati srušiti" i slične stavri. Nažalost, nismo imali znanja o tome kako se treba prema ovom junoši ophoditi. Nestručno smo počeli da mu odsecamo donje grane, pravdajući te naše akcije "formiranjem krošnje". Njega je to, očito, bolelo. Poslednjih par godina dogodilo se i par grubih nastraja komšija na njegove grane uz pomoć velikih kamiona koji su se kao slučajno, češali o njega. I letos se počela pojavljivat veća pukotina između dve račve pri dnu samoga stabla. Slutilo je da on neće još dugo da bude tu. Oko ponoći između 07. i 08. oktobra rastavio se na dve polovine. Ta istina mi je teško pala. Jedna polovina se prevrnula u pravcu između komšijskih kuća, ali je tako pažljivo pala da niti jednom svojom grančicom nije povredila ni komšijsku ogradu, a kamo li da je napravila neku veću štetu. Pravac njenog pada, siguran sam, ni najveštiji drvoseča ne bi bolje usmerio. Ona druga polovina je dostojanstveno ostala uspravnom, jer da se i ona opredelila padanju, susrela bi se sa našom kućom. Ovaj dobrica je izabrao da bude pažljiv i u svojim poslednjim trenucima života. Odlučio sam da izvučem par dasaka iz njegovog trupa i pretvorim ih u police za knjige. Milana je poželela da od njega ima mali radni sto. Želimo da, pored sećanja, i na drugi način, bude i dalje deo naših života.
I dok sam danas posmatrao "Saharu" u svom dvorištu, nastalu njegovim odlaskom, unutar žive ograde, ugledao sam jedan samonikli orah kako se stidljivo probija ka nebu. Izgleda da ćemo prema ovom novom stanovniku, u buduće, kreirati novi izgled našeg dvorišta. Život ide dalje!
Slobodane, stvarno si pao sa oraha!
Slobodan Kaličanin