PeroZubac3

I danas se neki udvaraju uz „Mostarske kiše“Sa 20 godina napisao je ljubavnu poemu kojom se proslavio. Usledile su pesme, eseji, antologije, popularni serijali za decu „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, filmovi po njegovom scenariju...

Pero Zubac
Mostar je poznat po kamenom mostu i po jednoj od najlepših ljubavnih poema na svetu, koju mu je 1965. godine podario Pera Zubac. Mladi pesnik je tada bio na samom početku karijere i ko zna kakav bi mu bio životni put da nisu padale „svu noć neke modre kiše nad Mostarom”. Matija Bećković je to prokomentarisao na svoj način: „Čim je ušao na teren, odmah je postigao gol, pa nije morao da se otima za svaku loptu.” Nije morao, ali je dosad objavio 36 knjiga za odrasle, 14 antologija, dve knjige parodija, zbirku eseja i 18 knjiga za decu, što skupa čini 1.800 strana.
I to nije sve. Zubac je uređivao časopise, pisao libreto za balet i operu, scenarija za filmove, a generacije mladih ga pamte po multimedijalnim spektaklima poput sleta za Dan mladosti. Bio je blizak sa Josipom Brozom Titom, „najvećim sinom naših naroda i narodnosti“,  što mu neki nisu oprostili. Ali to je već njihov problem. Zubac je ostao dosledan sebi i svojim idealima. I danas je bez vikendice, pa i automobila.
Jedinac i mezimac
Pero Zubac je rođen u Nevesinju 1945. godine. Bilo je to poratno vreme, oskudice, ali ga pesnik pamti kao lepo.
– Živeli smo u velikoj kući sa stričevom porodicom. Pored rođenih pet sestara, Zore, Milice, Danice, Janje i Bojane, tu su bile sestre od strica, Slava zvana Mila i Branka, braća Aco i Miloš i sin moje pomajke Božane Slobodan Pejičić. Ja sam bio najmlađi i uz majku Joku, dok je živela, potom pomajku, oca Obrena, strinu Ljubicu i strica Vasa, rastao sam mirno i zaštićen mnogostrukom brigom i ljubavlju.
Moguće je da su te senzacije iz detinjstva, sećanje na spokojstvo, tišinu i blagost, na česte radosti i retke tuge, uticale na moj odnos prema deci. I literatura koju sam gutao u detinjstvu, svakako – kaže pesnik.
A kakav je bio đak, saznali smo iz stiha:
„Prvi je razred prva briga,
Drugi je razred razbribriga,
Treći je razred bašmebriga,
Škola je lepa kao knjiga.
U školi je najlakše da se uči
A najteže je da se miruje.
Ipak je najlepše kad se ide kući
Pa se u šarene izloge zaviruje…”


Zrenjaninski đak
Iz kršne Hercegovine Zubac se na dalje školovanje zaputio u Banat.
– Prva dva razreda gimnazije sam završio u Lištici kod Mostara. Pošto je ona promenila svoj profil strogog konvikta sa internatom, preostalo mi je da biram Zadar ili Zrenjanin. Otac mi je bio mornar u Zadru, a imao je prijatelja u Zrenjaninu, novinara Bogdana Gušića, i odlučili smo se da idem kod Bogdana, pa posle u đački dom u Kidričevoj (koji je odavno srušen).
Od Bogdana sam mnogo naučio i mnogo mi je pomogao u kriznim adolescentskim godinama. U Drugoj eksperimentalnoj gimnaziji smo šest dana išli u školu a sedmi na zanat, da se naučimo nekim konkretnim veštinama. Direktor je bio pisac i latinista Ivan Lerik. Sa mnom u razredu bili su glumac Branko Milićević Kockica i pesnik Zoran Slavić – priseća se Zubac.
Nije bila Svetlana
„Mostarske kiše”, posvećene izvesnoj Svetlani, kod devojaka ovog imena stvorile su privid da je svaka posebna, jedinstvena. A onda je pre desetak godina procurila priča da su to bila, u stvari, četiri Perina mladalačka zanosa, spojena u jedan lik.Prva od njih, tada studentkinja književnosti, „volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio, kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.” Ta kutija je i danas u kući Pere Zupca.
– Bile su to smerne, skromne, lepo vaspitane devojčice, i ja sam se oko njih trudio koliko sam umeo. Pored mene je Dragana, devojački Vajdić, iz stare i ugledne vojvođanske porodice, majka mojih sinova Vladimira i Miloša, profesor književnosti. Ona piše eseje o ženi u istoriji, literaturi, umetnosti, svetu vere i uskoro će se pojaviti njena knjiga eseja „Krst vremena“ – najavljuje naš sagovornik.
Poema „Mostarske kiše” je 1988. godine objavljena u moskovskom časopisu „Rabotnica” u tiražu od 19.750.000 primeraka, mada je Pera nije bio uvrstio u svoju prvu knjigu poezije.
– Nisam je uvrstio u rukopis svoje prve knjige („Nevermore“, Matica srpska, 1967), ali je urednik, tada moj profesor na Filozofskom fakultetu, Draško Ređep, insistirao da obavezno bude u knjizi, i ona je objavljena belim slovima na crnoj hartiji na kraju knjige. Sem nje skoro da je sve ostalo zaboravljeno. Nije da ja nisam prihvatio tu poemu, nego mi je zaklanjala svojom magičnom svetlošću sve drugo što napišem. Ruskog tiraža sam se i sam uplašio, jer, koliko je ljudi bilo u prilici da pročita pesmu! – priznaje pesnik.
Danas se mnogi srednjoškolci devojkama udvaraju stihovima iz „Mostarskih kiša”, a Pera je svojim izabranicama za vreme gimnazijalnih zanosa recitovaoGarsijuLorku, Jesenjina, Dučića, Rakića, Šimića, Miljkovića, Miroslava Antića, Vita Nikolića...  
Voleo je ovaj naočiti Hercegovac i sport. Šta mu je bilo draže: fudbal ili boks?
– Lopta svakako, od mene je u detinjstvu brži igrač bio Mahmut Pilavdžić, a bolji tehničar samo Rajko Petrov Nogo, moj najdraži drug iz ranog detinjstva. Boks je došao kasnije jer mi je fiskulturu u gimnaziji predavao prvak države u bantam kategoriji  Petko Radović , pa sam se od njega učio toj plemenitoj veštini.
Nisam nikad okončao studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu iz nekih sada potpuno irelevantnih razloga. Bio sam odličan student, ali eto ponekad i enciklopedije beleže drugačije. Hteo sam da studiram industrijsku psihologiju, i to me je dugo držalo kao opsesivna ideja, verovatno zbog onog jednog dana u zrenjaninskoj gimnaziji – navodi Zubac.
U Mostaru je bio, posle pauze od 16 godina, 2009, kada je u Sarajevu objavljena njegova knjiga „Povratak Mostaru“.
– Ići ću na godišnjicu hora i ansambla „Mostarske kiše“ krajem leta. Ako se vraćam u zavičajni predeo, u mislima i snovima, opojnim ranim slikama sreće i spokojstva, onda su to uvek nevesinjski prizori.
Došao je u Novi Sad privremeno – i tu ostao.
– U gradu u kojem živim od 1963. godine niti za čim žudim niti o čemu sanjam, kako bi se reklo pesnički, tu mi je sve i sav sam tu.
Nedostaju mi moji najbolji prijatelji,  o kako samo brojni sada, registrujem s tugom, koji su „na drugoj obali“. Sve drugo što mi nedostaje u Novom Sadu kada bih počeo da nabrajam odvelo bi nas u drugu, bojim se političku priču, a o tome nećemo.
Možda je odgovor jedna moja relativno novija pesma:
„Najbolji moji drugovi
stoje na drugoj obali,
za njima nebesni lugovi,
rajsko su voće probali.
Da li upravo stoga
imaju osmeh na licima
il’ svetli ozarje  Boga
ko mala lampa u svicima.“
Njegova je poezija zastupljena u čitankama i lektiri. Kako to izgleda kada deca moraju da čitaju za ocenu ono što je napisao njihov otac?
– Moji sinovi nisu imali taj problem, tada sam tek ulazio u čitanke. Za unuku Milenu ćemo tek da vidimo za nekoliko godina... – dodaje pesnik, koji i danas puno piše, i olovkom i na kompjuteru, ali najradije na pisaćoj mašini. Voli, kaže, da čuje zvuk otkucanih slova.
-------------------------------------------------------------
Prevodi sa crkvenoslovenskog
Pored rima koje piše u naletima („Dešava se da dugo ćutim i onda, odjednom, u dahu, napišem pola knjige ili celu”) Zubac je realizovao pedesetak multimedijalnih spektakala: otvaranje olimpijskih takmičenja, logorske vatre... Počeo je sa 24 godine sa sletom za Dan mladosti. Urednik je serijala za decu: „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, autor brojnih scenarija za filmove. Bio je glavni i odgovorni urednik studentskog lista „Indeks”, časopisa za kulturu „Polja” u Novom Sadu, zagrebačke revije „Polet“ i skopske „Misli”. Napisao je libreto za balet i operu „Lenka“. Objavio studije o pesništvu Duška Trifunovića, studiju o Milici Stojadinović Srpkinji, uz prvu objavu njenih nepoznatih pedesetak pesama i dve pripovetke, koje je približio sa crkvenoslovenskog savremenom jeziku, lirsku studiju o Lenki Dunđerski, „mitskoj ličnosti građanske Vojvodine”. Preveo je najbolje ruske pesnike za decu. Šta je to što je želeo, a nije imao priliku da uradi?
– Možda neki pozorišni komad ili mjuzikl. Svačim sam se u životu bavio, i sa dosta uspeha. Ono što najviše volim, slikarstvo i klasičnu muziku – ne umem.
------------------------------------------------------------
Tamo nije bilo ništa
Iako je pisao o Mostaru, nikada nije tu živeo.
– Ja sam Nevesinjac. Otac me je često vodio kod prijatelja Pašajlića, Derviškadića, Mrkovića, dok sam bio dečak, posle je sestra Janja, udata za Dragutina Govedaricu, živela u Mostaru na Bijelom brijegu i kod nje sam dolazio sa suprugom i decom, a i sam na proputovanjima ili posetama Mišu i Azri Marićima. Ali Nevesinje je od Mostara udaljeno, nekada, za moga detinjstva, 42 a sada 28 kilometara istočno, a Lištica ili Široki Brijeg 22 kilometra zapadno. Možda je to jasno opisao moj neprežaljeni drug Duško Trifunović u predgovoru obimnoj monografskoj studiji nedavno preminulog akademika Neđa Šipovca: „Pero Zubac u zavičaju poezije“ iz kojeg navodim nekoliko rečenica: „...Najbolji mostarski pesnik, posle Alekse Šantića, jeste Pero Zubac, koji je kroz Mostar prolazio kada ide iz Nevesinja za Široki Brijeg, gde je pohađao školu. Napisao je tu svoju ljubavnu priču, i onda je ta ljubavna priča postala pojam za Mostar i za mostarsko pevanje. Inače tamo nije bilo ništa. Bilo je, ali nisu prešli regionalnu rampu.“ I još je, u šali, umeo da kaže da sam ja sreski pesnik, jer je Nevesinje bilo opštinsko mesto a Mostar srez, pa su me Mostarci posvojili i oteli.
POLITIKA/S.Berić

KRATKA BIOGRAFIJA

perozubac1

 

Pero Zubac je rođen u Nevesinju, Hercegovina, 30. maja 1945. godine. Osnovnu školu završio u rodnom mestu, a eksperimentalnu gimnaziju u Lištici i Zrenjaninu. Studirao književnost južnoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Član Udruženja novinara Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije.

Objavio 30 knjiga poezije, 17 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja, knjigu parodija na jugoslovensko pesništvo, 12 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Na strane jezike prevedeno mu je 6 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski i jedna na italijanski jezik), a pesme su mu prevođene na dvadeset svetskih jezika. Nalazi se u 10 stranih i pedesetak antologija jugoslovenskog pesništva i pesništva za decu.

Bio je glavni urednik studentskog lista INDEX, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu POLJA, u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije POLET, urednik skopske MISLE, saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Kao novinar, imao je svoje kolumne i feljtone u “Borbi” (Beograd), “Pobjedi” (Podgorica), “Svijetu” i “Nedjelji” (Sarajevo), “Oku” (Zagreb), “Dnevniku” (Novi Sad), “Poletu” (Zagreb), “Radu” (Beograd), “Glasu omladine” (Novi Sad), “Uni” (Sarajevo), “Subotičkim novinama” (Subotica)...

Objavio je (sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom, Vladimirom Nikolićem) dramu “Mudbol”, izvedenu 1968. godine, pozorišni komad “Vratio se Nikoletina” (sa Draganom Jerkovićem), izveden u Beogradu 2000. godine, TV dramu “Izbacivač”, koja je emitovana 1979. godine, na TV Novi Sad i TV Beograd.

Napisao je libreto za balet “Banović Strahinja” Stevana Divjakovića i libreto za operu Miroslava Štatkića “Lenka Dunđerska”.

Na stihove Pera Zubca komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožaju, Nikšiću.

Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova i celovečernji film “Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma za scenario filma Karolja Viceka “Pinki”.

Realizovao je pedesetak multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja), a kao televizijski autor i urednik napisao je i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Urednik je popularnih jugoslovenskih serijala za decu “Muzički tobogan” i “Fazoni i fore”.

Bio je urednik popularne serije klasične muzike Radio — Televizije Srbije “Harmonija sfera”, šesnaest filmova o savremenim kompozitorima klasične muzike.

Za književni rad nagrađen je značajnim jugoslovenskim nagradama kao što su: “Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, “Goranov vijenac”, “Goranova plaketa” za književnost za djecu, “Jovan Popović”, “Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, “Zlatna kap sunca Mostara”, “Stražilovo”, “Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca “Pavle Adamov”, Godišnje nagrade Radio Beograda, Nagrade “Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, nagrada “Stara maslina” za književnost za decu, Bar, “Gašino pero”, Lazarevac, za životno delo u književnosti za decu, “Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije “Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine.

Zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Pisao je o S. Jesenjinu, V. Majakovskom, B. Pasternaku, M. Cvetajevoj, O. Mandeljštamu, V. Visockom, V. Polonskoj, C. Ajtmatovu i drugima.

Poemu “Mostarske kiše” u prevodu Irine Čivilihine, objavio je moskovski časopis “Rabotnica” (februar 1988.) u tiražu od 19.750.000 primeraka. Nekoliko njegovih pesama prevedeno je na ruski jezik i objavljeno u ruskim revijama. Poema “Ruska varka” objavljena je i na italijanskom jeziku, u Bariju 2001. godine.

Prevodi Pera Zubca pesnika ruskih vojnika palih u otadžbinskoj vojni, posebno pesme Zahara Gorodijskog, objavljeni su u Jugoslaviji, a pesma “Kad mi časi smrti postanu bliski”, dugo godina je veoma popularna među mladima u Jugoslaviji.

Pero Zubac živi i stvara u Novom Sadu. Zaposlen je u Radio-Televiziji Srbije, Televiziji Novi Sad, kao odgovorni urednik Redakcije programa za decu i mlade.