od pobune do pokora

Jovan Bratić

Od pobune do pokora

U proleće, kad se setim drage,

kroz mirise probuđenog cveća,

duša puna mladalačke snage,

traži vrata gde stanuje sreća.

Vidim čežnjom izvezeno veče,

njene oči, duboke i strasne,

suzu koja pritajeno teče,

ispod zlatne mesečine jasne.

U proleće, kad se setim drage,

njenog toplog dodira u tmini,

telom struje melodije blage,

pogledi se gube u daljini.

Pramen kose pleše joj na čelu,

bele ruke miluju i vole,

kako ljubav da probude vrelu,

dani kada uspomene bole?

Duša, tajno ogledalo ljudi,

neće nikad ostati bez snage,

uvek isti osećaj se budi,

u proleće, kad se setim drage.