od pobune do pokora

Jovan Bratić

Od pobune do pokora

Ponekad pomislim da si samo trag,

sena što je noću kružila kraj mene,

budila vulkane,

hodala tankim nitima od sna,

rušeći mostove razuma, bez trauma.

Ponekad pomislim da si bila ptica,

što je mome srcu pevala o čežnji,

i letela dugo,

iznad mirnih obala i mora,

do dalekih i titravih zvezda, bez gnezda.

Ponekad pomislim da si htela ljubav

pronaći pod teškim oklopom čoveka,

dok si kao vetar,

lutala cvalim krošnjama duše,

skrivala požudu u kosi, taj sjaj u rosi.

Ponekad pomislim da smo kao slepci,

tumarali u krug ne videvši ništa,

ni oblake bele,

ni cveće, ni leptire što plešu,

nežni kao prsti žene, kraj mene.

Ponekad pomislim da smo mogli više,

dati jedno drugom osim gole tajne,

i besanih noći.

Nismo umeli pronaći vrata,

kuda ljudi idu kad vole, pa misli bole.